Публикације

“Спомен-храм – од идеје до куполе”
Протојереј-ставрофор Милан Д. Јанковић

ПОЧЕТАК РАДОВА

У суботу 10. августа 1985. године Његова Светост Патријарх српски Герман, у пратњи Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Данила, посетио је започети Спомен-храм…

Сусрет са стручњацима, при улазу, био је врло срдачан, а долазак у најисточнији део будућег олтара необично дирљив. Дирљив, до суза, јер у тренутку севну му пред очима слика оног свечаног чина, када је на овом светом месту (12. маја 1985) положена нова повеља, уметнички и са љубављу рађена, на највишем нивоу опремљена и усрдним молитвама узидана. Доживљају овог тренутка посебан печат је давало упаљено кандило, које су радници затекли једно јутро заједно са иконицом Светог Саве. Они су одмах – на лицу места и од материјала који им се ту нашао – сковали рам, а кандило прислуживали свако јутро пре почетка рада. Није то било случајно, јер када је љубав у питању, онда код Србина случаја нема.

Помоливши се на овом месту, Његова Светост је кренуо даље, у разгледање храмовног простора и предузетих радова. Професор Пешић је успут говорио о току радова, ове – како смо је назвали – прве фазе, стручно и сигурно. То исто је чинио и професор Миловановић, када је било речи о резултатима снимања које је требало да омогући реализацију извођачког пројекта…



ВИЗУРА И ПРОГРАМСКИ САДРЖАЈ

Програмски садржај представља (будућа) крипта са двораном и три велике нише; црква са олтаром, ђакоником и проскомидијом, и простором за верне, певнице, са три простора, из неколико нивоа, галерије око главне куполе, и звонаре са четири стране око главне куполе, везане степеништем и међусобном комуникацијом.
Истакнуте карактеристике и богат програмски садржај подсећају на речи Откривења: “Ево скиније Божје међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ Његов, и сам Бог биће с њим” (Отк 21,3).

На питање: Зашто је баш Врачар изабран за локацију овако монументалног Спомен-храма? – стручњаци одговарају: Зато што је то највиша тачка Београда. Са њега се пружају изванредне визуре на град, па се може рећи да је у извесном смислу Врачар географско средиште града… Због свог положаја, он је одувек имао изузетан значај за Београђане… Вероватно да је то и био један од разлога што су Турци одабрали баш ово место за спаљење моштију Светог Саве…


УСЛОВИ ЗА ПОДНОШЕЊЕ ПОНУДА

Према расписаном конкурсу, односно писменом позиву, свака понуда за изградњу Спомен-храма морала је да садржи: “Тачан назив и тачну адресу понуђача, оверен препис решења о упису у судски регистар за обављање наведених радова, податке о кадровима према врсти, квалификацијама и броју, податке о механизацији и техничкој опремљености, посебно оној која ће бити ангажована на предметним радовима, изјаву понуђача да располаже крановима чија висина стабла износи 70 метара и стрелом од око 50 метара, податке о радној снази, по квалификационој структури и броју, податке о изведеним објектима, податке о завршном рачуну за 1984. годину, укупну цену свих радова, начин формирања накнадних и непредвиђених грађевинских, грађевинско-занатских и инсталатерских радова, гарантне рокове за изведене радове, списак коопераната који ће бити ангажовани у извођењу радова”. Све, имајући у виду фазни начин финансирања изградње и коришћење девизних средстава.

На основу примљених одговора и мишљења стручне комисије, Свети архијерејски синод је требало да одлучи којем извођачу ће бити поверен посао изградње. После свега што је требало урадити избор је пао на КМГ “Трудбеник” из Београда.


ПОТПИСИВАЊЕ УГОВОРА

Нешто раније рекли смо да је 28. децембра 1985. године, после завршене лицитације и избора понуђача за наставак изградње Спомен-храма, Његова Светост Патријарх потписао Уговор за извођење радова на наставку градње…
Потписивању су присуствовали: Епископ шумадијски Сава, члан Светог архијерејског синода и председник Комисије за отварање понуда и избор Извођача, заједно са викарним епископима Његове Светости: Марчанским Данилом и Моравичким Лонгином.

КМГ “Трудбеник” је заступао и Уговор потписао инжењер Бранко Михаиловић, председник Пословодног одбора “Трудбеника”, у присуству групе својих најближих сарадника.
Стручну пројектантску екипу сачињавали су: професор арх. Бранко Пешић и, тога дана, изабрани дописни члан Српске академије наука и уметности др Ђорђе Злоковић, окружени својим сарадницима.

Сам акт потписивања био је врло дирљив.


ПРИПРЕМЕ ЗА ПОЧЕТАК НАСТАВКА

У великој бризи да ли ће се успети да радови на наставку изградње Спомен-храма почну баш у понедељак 14. априла (1986), онако како је уговорено, Његова Светост Патријарх, заједно са својим викарним епископима, Марчанским Данилом и Моравичким Лонгином, изишао је на Врачар, осмог априла, да види како теку последње припреме за почетак радова.

У току срдачног разговора, протомајстор Пешић је, до детаља, анализирао модел Спомен-храма, који су – на основу постојећих елемената – урадили стручњаци КМГ “Трудбеник”, у размери 1:2.000.

Кроз анализу модела, пројекта и других података дошло се и до примене нове технологије у току даље изградње.

Посебна, пак, пажња посвећена је испитивању тла – копањем до дубине темеља и откривања побијених шипова. Анализи је подвргнута и уграђена опека, заједно са малтером, коју су – по речима Протомајстора Пешића – прегурали 50 година живота, прегрмевши и немачку окупацију, и руске војне трупе, и сву осталу послератну експлоатацију, као и све друге физичке непријатности којима су зидови Спомен-храма били изложени.”

У том циљу, речено је да ће радови почети деконзервацијом врхова изведених зидова. При помену деконзервације, намеће се питање: ко и када је извршио конзервацију? Да ли Компанија “Расина” пре коначне обуставе радова 1941. или је то учињено накнадно током 1942/43. године.

Докле ће то остати тајна видеће се. За Српску цркву је важно да је та конзервација урађена тако солидно да се само њој захваљујући могло наставити тамо где се стало 1941. године.

ПОЧЕТАК НАСТАВКА

Оно што се догађало у понедељак 14. априла 1986. године на историјском Врачару, са северне стране започетог Спомен-храма Светог Саве, који 45 година, а то значи 2.340 недеља, односно 16.436 дана и толико ноћи чека на тако жељени тренутак, подсећало је пре свега на Исидорину причу у њеном “Бденију у манастиру Раковици”, у којој најмудрија жена српских земаља каже: “Једном у једној огромној и великој Англиканској цркви, препуној људи, свештеник, пошто је прочитао мољење за хлеб, здравље, разум, душевну снагу, погледао је сакупљене и додао: “А сада нека се свако од вас помоли из личне своје потребе”. Чула се прво тишина, која се јавља кад близу две хиљаде људи престану да дишу. Па се онда, исто тако јасно, чуо унутрашњи шум пожељења и надања. Па онда оштри спољашњи шум поклецања и обарања глава. И, најзад, нова тишина, страшна и језива и слатка, кад Христос спусти руку да смири две хиљаде срца.

Шта су радили у тој тишини сакупљени људи? – Молили се, желели, измишљали и просили. Кад је свештеник прекинуо тишину, показала су се до непрепознавања поменута лица, са траговима суза, још преливена сузама, бледа, са дрхтавим уснама, скљештених зуба и затворених очију…”

Истина, 14. априла, на Врачару није било 2.000 људи, као ни оне масе која се овде слила 12. маја 1985. године, али осећало се духовно присуство свеукупне српске пуноће, испуњене животом и делом Светог Саве. Зато је било – лепо и молитвено, дирљиво и достојанствено.

Молитвени део овог тренутка испуњен је Чином призивања помоћи, благодати и дара Пресветога Духа, на почетку сваког доброг дела, који је служио Његова Светост са два протојереја и протођаконом, уз појање дуплог октета Хора Београдских свештеника, под руководством Георгија Максимовића, а у присуству српских архијереја: Митрополита дабробосанског Владислава, те епископа: Бачког Никанора, Браничевског Хризостома, Жичког Стефана, Шумадијског Саве, Банатског Амфилохија, Марчанског Данила и Моравичког Лонгина.

Било је то до суза дирљиво и сигурно за наше постојање непоновљиво, када Му је пришао протомајстор Пешић рекавши: “Ваша Светости, Патријарше српски, све је спремно за наставак физичке изградње Спомен-храма Светог Саве – Молимо Вас – благословите да радови почну!”
“У име Оца и Сина и Светога Духа, молитвама Светог оца нашег Саве, нека радови почну!”, узвикнуо је уз благослов Српски Патријарх – радостан и узбуђен.

Протомајстор се одједном нашао у грчу и занемео, али се отео и спојивши своје руке, чврсто их стегао и испружио према инжењеру Милосављевићу, који је нетрепнувши ставио шлем на главу и отрчао према радницима који су, исто тако, нетремице очекивали овај знак.

Е, тада се “чула тишина” о којој пише Исидора. Потом забруја кран и покрену се његова огромна “рука”, чу се звекет корпе за бетон и шум првог кубика бетона како се сручи у нову оплату, те обложи челичну арматуру и прилепи се за горње редове опеке, узидане једног дана у априлу далеке и за српски православни народ неизбрисиво тужне 1941. године.

Одјекнуше звона Светосавског храма, тог будног “чувара велелепног Спомен-храма”, и објавише да су радови почели. И док рука крана однесе на своје место и други и трећи кубик бетонске масе, одјек црквених звона надмаши Београд и замаче у пространство на све четири стране света где год Православни Срби сада живе. А, ми окренувши се, приметисмо променута лица, још преливена сузама, бледа са дрхтавим уснама.

Из тог заноса поврати нас Хор певањем Химне Светом Сави. Уживајући у њеној лепоти, очи су и даље пратиле рад крана и покрете вредних руку спретних мајстора, који са радошћу крећу у висину.


КРЕТАЊЕ У ВИСИНУ

У понедељак, 4. августа 1986, наставак изградње је кренуо у висину. Користећи нову, најсавременију технологију градње, зидови започетог Спомен-храма настављени су монтажним зидом у облику блокова од пренапрегнутог бетона и челика – величине: 515 џ 195 џ 112 цм, који су полагани на припремљену везивну подлогу постојећег зида. Њихово решење и статички прорачун било је заједничко дело групе пројектаната и конструктера којима је поверен наставак изградње.

У ЖИЖИ ЗБИВАЊА И ТОКОВА

У суботу, 23. јануара 1988. године пре подне, Протомајстор и Управник градилишта јављају – “Известите Његову Светост Патријарха да је све спремно да први лук крене. Обавестите нас да ли ће доћи?”
“Јавите им – долазим. Спремите што је потребно!” – био је кратак одговор Свјатјејшег Патријарха.

Када је тамо стигао, сви су били на ногама, цео стручни штаб пројектаната, извођача и управе. Краће речено, Српског Патријарха су окружили људи који уживају поверење и који знају свој посао. Кошава никако да престане, а и киша промиче. Међутим, нико се на то и не осврће. Протомајстор Пешић даје уводне податке, а инжењер Милосављевић, управник, додаје: “Као што видите, Ваша Светости, све је спремно, само чекамо да Ви дате знак за почетак.” Обрадован овим, осењује се крсним знаком, захваљује Богу и благосиља. У том тренутку, прилази му, врло узбуђен инжењер Миша Марјановић, усне му дрхте, образи се грче, али пун сигурности, подноси му “токи воки” и моли да изда гласно наредбу да лук може да крене. – Са Божјом помоћи почните свој посао! – Одозго са југозападног звоника и 40 метара висине, чује се одговор да је заповест примљена. Тајац, нико не дише. Сви гледају у једно место. И, одједном, поче крцкање бетона, осипају се љушчице, ослобођени кајлови почеше да испадају и указа се празнина од осам сантиметара. Био је то знак да је све уреду и да ће ићи све како је предвиђено. Сви одахнуше…

Увече стиже вест: “Јавите Његовој Светости да је лук пола метра одвојен од земље – сутра ће бити осам”. Сутрадан у подне нова информација. “Изишли смо на шест метара”. Увече на осам и по. У понедељак на 16. У уторак још толико, тако да је у среду изишао на своје место. Сада, ту учвршћен скреће пажњу и привлачи поглед Београђана из многих делова града и неколико прилазних путева.


НАШ ПОНОС РАСТЕ
Делови се слажу, и наш понос расте. Сада већ видим боље, но што сам лани, колик, храм ће бити, споро стижу ласте! Промичите брже, зимски, летњи, дани! Не! – Сачекај, сунце! Успори у ходу! Треба још времена да се све то схвати, да бујица с даром крене у мом роду, јер за ово треба много више дати!
Хаџи-Недељко Кангрга


ПОДИГНУТ И СЕВЕРНИ ВЕЛИКИ ЛУК

Држећи се својих речи да је изградња Спомен-храма “оно о чему данас, морамо посебно мислити”, Свјатјејши Патријарх Герман је, заједно са Епископом шабачко-ваљевским Јованом, посетио Градилиште у Велики понедељак (4. априла 1988), видео како радови напредују и уживао у одушевљењу градитеља који су овај – северни лук подигли за упола краће време, него западни.

У међувремену, на западној страни су изливени “пиластри” и поткуполни венац на који су постављени прозори полукуполе. Ово чини да Спомен-храм постаје све видљивији и све привлачнији, самим тим и све посећенији.

РЕЧ УПРАВНИКА

У покушају да сумирамо шта је све урађено од 01. септембра до прве половине октобра 1988. године, дошли смо до података да се на градилишту ради на многим местима или, како то грађевинци кажу, на многим позицијама радова. Јер, радило се на полукуполи изнад олтара, на звоницима и на изради главне куполе. Полукупола изнад олтара (последња од четири колико их укупно има) добила је своје лучне носаче и на доњој страни армирано бетонске плоче. Следећих дана ће се монтирати и горња плоча полукуполе, чиме ће бити затворена њена конструкција…
На звоницима је настављена монтажа армирано бетонских елемената у висини звоника и у отворима звоника са стране при чему је било потребно урадити велики број серклажа који употпуњују замисли пројектанта.

После извршених припремних радова, почело се и са изградњом главне куполе која се састоји из три дела, главна галерија, или прстен који се бетонира на земљи и који, у ствари, представља кружни тунел дугачак стотинак метара и попречног пресека 4 х 4 метра, који ће служити да радознали посетиоци могу и са висине од 40 метара да посматрају унутрашњост Храма, затим тамбура који ће се састојати од 24 прозора и по чијој ће се унутрашњости такође посетиоци моћи да крећу. Читава ова композиција главне куполе радиће се на три места: на градилишту, на платоу, у Крњачи и у Сталаћу.

КРСТ СВЕТОГ САВЕ ЗАВРШЕН И ЧЕКА ПОЗЛАЋИВАЊЕ

Ноћу, између 8. и 9. априла 1989. године, Крст Светог Саве превежен је на градилиште и смештен у посебно припремљен простор – где ће се вршити позлаћивање.
Испраћају присуствовало 2.500 радника “Прве Искре” из Барича.

Када се ради о Крсту, Крсту Светог Саве, памћење нас враћа у прве векове хришћанства и подсећа на оне тренутке када се Свети Цар Константин, полазећи у борбу против злочестивог Максенција (римског цара 306-312) молио Богу да му дарује победу над насилником. И како му се, док се усрдно мољаше, у подне на Небу јави Крст Господњи, изображен звездама – који је сијао јаче од сунца и на коме беше написано: “Овим побеђуј!” И како он тада позва веште златаре и нареди им да од злата, бисера и драгог камења направе Часни Крст по узору на знамење које је видео.
Будућност ће показати шта ће Крст Светог Саве значити за Спомен-храм, њему (Светом Сави) посвећен: како ће се схватити његова порука и како ће се рефлектовати сунчева светлост са свода небеског, надвијеног над Београдом. Радоваће се мученички Београд, то вечно уточиште и непрестано поприште, са свеукупним Племеном српским, ако га овај Крст – колико толико буде подсећао на Крст Господњи, “изображен звездама”.


ШТА КРСТ СВЕТОГ САВЕ ЗНАЧИ

“Можда је”, каже Небојша Митрић, “у овој прилици згодно рећи шта наш Крст Светог Саве значи. Поред основног симбола дограђен је и обогаћен још неким симболима. Три краја Крста завршавају се са три полиране кугле – Три Сунца – Велико Свето Тројство. Средиштем Крста, протиче сјајни Унутарњи Крст. У угловима, између страна Крста, са четири форме Оцила – то су конкавна исполирана поља која се унутарњим странама преламају у четири слова “С”. Ова доградња Крста нашим симболима значи ближе одређење “нашег Православног крста” али, у грађењу ових симбола “Оцила”, “Огња”, “Светла”, имао сам у виду дубљи слој значења. Четири Јеванђеља. Четири светла која обасјавају свет.


КРСТ УГРАЂЕН НА ВРХ ЦЕНТРАЛНЕ КУПОЛЕ

После свечаности освећења Крста Светог Саве, градилиште Спомен-храма је поново било остављено градитељима и пројектантима – да свако мирно ради свој посао, кад га нико не гледа. Међутим, то је трајало врло кратко, јер већ у петак 12. маја, на дан Светог Василија Острошког, тачно после четири године од оне величанствене свечаности са којом се још живи, градилиште је било пуно, не само онај део у огради, него и добар део укупног Светосавског платоа…

Телефонске везе између канцеларија протомајстора и Светог архијерејског синода раде непрекидно. Прате се токови припрема и утврђује термин.
Нешто пре 12 часова на градилиште је стигао Његова Светост са епископима сремским Василијем и врањским Савом, члановима Светог архијерејског синода. Тешко и споро се пробијају до позлаћеног Крста који виси о ланцу “крана”, чија “рука” у овом тренутку представља снагу, срце и груди целог Српског православног народа.
Сви погледи су у њега упрти. Маса се љуља. Тајац је наступио у оном тренутку, када је Његова Светост рекао: “Молитвама Светог оца нашег Саве, почните!”.

Покрет његових руку следили су први сантиметри подизања, одјекнуо је пљесак многих руку и почело певање Химне Светом Сави. Певали су сви са ускликом, у правом смислу те речи.

Протомајстор се тресе од узбуђења. Миша Марјановић, исто тако. Небојше Митрића просто нема. Он као да не дише. Горе, на луку, гледамо Воју Марисављевића како чека. Прецизност руковаоца краном дошла је до посебног изражаја. Осећала се нежност у тихом ходу и прецизности до максимума.
Све је некако прошло брзо, и добро је било што је тако.


ПОДИЗАЊЕ ЦЕНТРАЛНЕ КУПОЛЕ

После великих припрема, подизање куполе је почело у петак, 26. маја 1989. у 12 часова.
Овом несвакидашњем и непоновљивом, потресном и узбудљивом чину, присуствовали су Његова Светост, као и епископи: жички Стефан и шумадијски Сава, чланови Светог архијерејског синода, затим, будимски Данило и далматински Николај.

У 11:30 часова Свети архијерејски синод је прекинуо своју редовну седницу и кренуо на Врачар. Међутим, на Славији се могло претпоставити да је на Светосавском платоу гужва. Паркирани и напуштени аутомобили с обе стране улице, најављивали су шта српског Патријарха чека у Спомен-храму. Вози се да спорије не може. Возачи се презнојавају, у страху су да некога не окрзну. Саобраћајци су немоћни, јер простора нема.
На простору око Спомен-храма ври. Дигла се прашина. Аплаузи и узвици. Народ притискао. Репортери немилосрдни, газе све испред себе. Фоторепортери, исто тако. Његова Светост се једва пробија до командног места. Овде му се представљају и са узбуђењем га поздрављају водећи инжењери и њихови сарадници, углавном млади људи, са црвеним шлемовима, али некако одсутни. То нису они људи са којима се толико знамо и са којима смо се радовали свакој новој ствари које су, често, представљале ситнице у односу на ово.

Али, у томе и јесте тајна њиховог данашњег стања, јер ово је највећи овакав подухват у нашем грађевинарству, које тако сигурно и победоносно, неустрашиво и поносно, улази у 21. век.

Разлога за узбуђење је много. Испред нас је армирано-бетонска полу-лопта, са 28 тона бакарног лима и позлаћеним Крстом, тешка преко 4.000 тона. Ово је нешто што се доживљава први и последњи пут, бар на овим нашим просторима, јер Спомен-храм Светог Саве на Врачару, овакав какав је не може се поновити.
Протомајстор контролише везу јер Његова Светост треба да благослови почетак. Ово је пети знак (уграђивање првог кубика бетона, везивање првог монтажног елемента, покретање западног – полукуполног лука, подизање позлаћеног крста) и овај сада, најновији и најзначајнији.

“Молитвама Светога оца нашега Саве, почните!”, рекао је Свјатјејши Патријарх и добио одговор: “Почињемо!”.

Хор младих при Храму “Чувару” пева Оче наш… Затим Химну Светом Сави. То свечарско Ускликнимо мешало се са звуцима звона која су огласила овај значајан и дуго очекивани тренутак.

У том тренутку само кврцну и масив од 4000 тона крете мирно и подједнако. Наста чуђење, једни су бледи, други бришу зној, трећи проверавају своју неверицу.
Београд је то будно пратио и радовао се, посебно када се врх Крста појавио изнад конструкције.



СВЕТА ЛИТУРГИЈА

Припреме за свету Литургију су текле на уобичајен начин, а служили су је, заједно са Његовом Светошћу сви српски архијереји који су били на заседању Сабора, уз саслужење представника свих српских православних епархија, широм света, као и представници руске и румунске Православне цркве који живе у Југославији.
Торжеству ове свете Литургије много је допринео мешовити хор, састављен од уједињених београдских хорова, као и око 50 представника Српског певачког савеза из Америке, под руководством одушевљеног маестра Душана Миладиновића, диригента београдске опере.

Завршавајући богослужбену свечаност композицијом “Тебе Бога хвалим…” они су наставили да певају Химну Светом Сави, коју је прихватио сав народ. То је довело до усхићења које се не може лако заборавити.
Снага и значај пригодне речи Преосвећеног Епископа Симеона представљали су још једну потврду оштрине пера, дубине мисли и изражајних могућности њеног аутора, све у знаку Славе и хвале овог светог и радосног тренутка.


САН ПОСТАЈЕ ЈАВА

“Недеља Свих светих, 25. јун 1989.”, записао је протојереј-ставрофор др Лазар Милин, “освануо је диван летњи дан. Дан који су са великим нестрпљењем и неизрецивом радошћу очекивали сви православни – па смео бих рећи и неправославни – Срби из целог света. Захваљујући помоћи Божјој, захваљујући прилозима целог српског народа, захваљујући упорности Његове Светости Патријарха српског Господина Германа који је осамдесет осам пута морао да иде од надлештва до надлештва да тражи, да захтева, да моли и убеђује разне надлежне, а можда и ненадлежне, факторе да већ једанпут пониште Хитлерову забрану подизања Светосавског храма и дозволе продужење његовог зидања. Захваљујући стручном знању, вештини, умешности и изузетном пожртвовању архитекте протомајстора Бранка Пешића и његове екипе стручњака, завршени су они најважнији архитектонски радови на Светосавском храму. Подигнуто је централно кубе посебном врстом технике на висину од четрдесет метара, био је то подухват који је изазвао интересовање и дивљење највећих светских стручњака. Храм је стављен под кров, после свега четири године рада, и може у њему да се служи прва света Литургија. То је изузетан догађај од великог историјског значаја, тим више што се уклапа у програм прославе шестстогодишњице Косовске битке…”

ОСЕЋАЈ СЕТЕ

“Конструкција Храма је готова и прилика је да се учини макар и кратак осврт на оно што се на овом градилишту дешавало у ове последње три године, рекао је Управник градилишта. Статистичари ће израчунати колико је ког материјала утрошено, а у сређеној техничкој документацији заинтересовани људи од струке ће моћи да се упознају са свим техничким решењима која су током градње примењена. Човеку који је свакодневно могао да гледа сва или скоро сва збивања на градилишту остаје да онолико колико може допринесе очувању успомене на то време.
Купола је дигнута и нема речи којима би се описала радост градитеља. За многе је то лабудова песма, не због тога што са тог посла не могу да се лате одмах следећег а истог, већ зато што је уопште тешко замислити да је ово поверљиво. За друге је то иста песма, али зато јер је то круна њихових животних остварења. Једном речју, кулминација. Јер, овакав начин изградње Храма донео је огромну – немам одговарајућу реч – афирмацију појединцима, предузећу које је то све извело, грађевинарству у целини, људском духу уопште. Дајте ми ослонац и подићи ћу земљу! Ево, још једне примене те старе девизе.

И, ето, конструкција Храма је готова. Остају да се доврше они радови који ће објекат у првом реду улепшати, а и они који ће омогућити функционисање објекта. Важни послови, послови који ће такође садржати пуну инвентивност оних који долазе.
Како се осећам, кад је све готово? Ево, прошло је месец дана од када је Његова Светост благословио почетак дизања куполе. Било је тренутака када сам просто осећао као да ја подупирем конструкцију (било је много таквих). Био сам непрекидно под напоном, а сад, када је све прошло… Ништа! Не баш сасвим. Напон је спласнуо, струне мање трепере, али је остало осећање и благи осећај сете за нешто што је било, нешто што више неће доћи…”

Размишљања управника смо потпуно разумели, јер мислимо исто. Утешно је, међутим, што је подизањем куполе и њеним учвршћењем на четири пута четири упоришта, конструкција Спомен-храма коначно уобличена и као таква постала најпрепознатљивије обележје Београда као ”довршеног града” који је ушао у ред светских метропола.

Милан Д. Јанковић
________

Литература:
– “Гласник”, службени лист Српске Патријаршије за 1935. год.
– “Гласник”, службени лист Српске Патријаршије за 1939. год.
– “Православље”, новине Српске Патријаршије 1984-1989. год.
– Протојереј Миодраг Д. Стефановић: “Летопис цркве Светог Саве у Београду на Врачару'” – рукопис закључен 15. фебруара 1957. год.
– Бранко Пешић: “Спомен-храм Светог Саве на Врачару у Београду 1895-1988”, књига И, Београд 1988. год.
– Милан Д. Јанковић: “Патријарх српски Герман – у животу и борби за Спомен-храм”, Београд 2001. год.