“Спомен-храм – од идеје до куполе”
Протојереј-ставрофор Милан Д. Јанковић
НИШТА НИЈЕ УРАЂЕНО
Као и у свим сусретима са представницима државних органа, о питању довршења Спомен-храма Светог Саве на Врачару било је речи и 17. фебруара 1982. године, са др Александром Фиром, председником Комисије за верска питања Савезног извршног већа и Живомиром Станковићем, председником Верске комисије Србије.
Одмах у почетку, председници су констатовали да су у односима Српске православне цркве и Државе у Југославији “Крупнија питања решена. Има, додуше, и оних која су требала бити решена, као што је “Дом Светог Саве”. Али то треба чинити на свим нивоима (републичком, регионалном, општинском и месних заједница)”. У осврту на ову констатацију Његова Светост је рекао: “Поменули сте Дом Светог Саве. Међутим, за нас је то проблем довршења започетог храма Светог Саве.
Услед ратних и других несређених прилика, припреме за градњу ишле су споро. Најзад, почело се уочи самог Другог светског рата и озидано је 12 метара. Дошао је рат и све прекинуо. Надали смо се, и моји претходници и ја, да ће се оно наставити чим сване слобода. На жалост, није било тако…
Чим сам дошао на овај положај 1958. године, почео сам са овим (мисли на довршење Храма), а нарочито 1960. године. Практично, ишао сам “од Понтија до Пилата”, на релацији: Савезна комисија – Републичка комисија – Град – Општина – Месна заједница и тако редом. Најзад, 1966. године, састали смо се ја и чланови Светог архијерејског синода у манастиру Раковица са Драгим Стаменковићем, као председником Извршног већа Србије, и покушали да то питање решимо.
Међутим, Драги нам је рекао да о грађењу Храма не може да се говори. Можда би могло, рекао је, то да се искористи за нешто друго… Поменуо је “Галерију фресака Светог Саве” или “Музеј Светог Саве”.
“Ми смо у то време”, наставља Патријарх, “били пред редовним заседањем Светог архијерејског сабора. Наравно, Сабор је онда рекао – не! То је црква и само као о таквој може бити речи.
Ето, тако стоји проблем довршења храма Светог Саве. Ми смо пред Сабором, који ће почети половином маја, изнећемо цео проблем, па како Сабор каже. Али, мислим, да се у овој ситуацији ништа не може урадити… Слушао сам ону ТВ емисију из Загреба неко вече. Њима се све нуди (цркве Римокатолицима и џамије Муслиманима, усред Загреба), а нама у Београду, ни храма Светог Саве на Врачару, нити новог Храма на Карабурми” – сетно је завршио Српски Патријарх.
На све ово Александар Фира је одговорио: “По други пут сам саслушао питање храма Светог Саве и, морам да признам, да је ту мени лакше него мојим претходницима. Зато, то не желим да коментаришем нити било шта да додајем… “.
“Питање довршења храма Светог Саве – од првог нашег сусрета”, наставља Станковић, “било је у првом плану, зато сам још у почетку погледао и проучио све белешке и стекао одређену слику. Нелагодно се осећам што то до сада није решено, јер уложио сам велике напоре да то буде што пре. Треба имати у виду да је тај плато добио сада нову физиономију. Ту је Народна библиотека и споменик Карађорђу. Видић (Добривоје, председник Председништва Србије) хтео је да се то поједностави. Ја се сада, после Ваше изјаве, Ваша Светости, осећам врло нелагодно. Ви кажете да ће цела ствар пред сабор (Архијерејски). Ценим то, у овом тренутку, као мој лични неуспех, јер, залагао сам се да се то питање коначно дефинише”.
“То су факта, одговара Његова Светост. Ту смо ми најмање криви. Мислим да ће ово што смо рекли око храма Светог Саве, сада, бити лакше. Трудили смо се, али нисмо успели. Увек је постојао неки “Вис Мајор”. Ми се, зато, сада и враћамо на почетак. Ви, са своје стране слободно будите спокојни и задовољни, јер се ослобађате силних милијарди издатака на подизање Дома.”
Станковић на ово каже: “Увек сам био отворен. Иако је ово само зато да се пролонгира, не могу га прихватити другачије, него да се Црква од тога повукла… “.
“Од “Дома” – да, али од Храма – не!”, узвикнуо је Његова Светост.
ЧЕКАЋЕМО И РАЗГОВАРАТИ…
На своме, заиста, трновитом и дугом путу у борби за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Српски Патријарх Герман је, 21. јуна 1983. године, стигао до Николе Љубичића, председника Председништва Србије, који га је дочекао са Браниславом Иконићем, председником Извршног већа Србије, те Живомиром Станковићем и другим сарадницима.
У осврту на довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Патријарх је рекао: “Да би ствар била јаснија, почећу испочетка. Наиме, још у време Митрополита српског Михаила (1859-1881; 1889-1898) дошло се на идеју и одлучено је да се највећем српском Сину – Светом Сави подигне достојан споменик. У том циљу формиран је Одбор, на челу са Митрополитом, а чланови су узети широм Србије, па и Војводине (тако се увек ради када је у питању подизање цркве). Временом је тај Одбор прерастао у Друштво за подизање храма Светог Саве, које је бринуло за прикупљање средстава све до 1935. године, када је почела изградња. Месеца маја 1939, блаженопочивши Патријарх Гаврило, у присуству свих чланова Светог архијерејског сабора, безброј свештенства и верних, осветио је темеље на најсвечанији начин.
После тога, градило се интензивно и озидано је 12 метара изнад земље. На жалост, дошао је рат и све обуставио. Патријарх Гаврило је био интерниран, па одведен у логор. Када је рат завршен, речено је, по сили закона, да је то општедруштвена имовина.
Мој претходник, блаженопочивши Патријарх Викентије покушао је да се то исправи, али узалуд, дошло је, после тога, наше време (1958)”, закључио је Патријарх и одмах наставио: “Одмах сам почео тражити да се зидање храма Светог Саве настави. Онда је почео ход по мукама, јер слали су ме “од Понтија до Пилата”. Од најмањих реонских органа и општина до Скупштине града и Извршног већа Србије и Југославије, док 1966. године није дошао Драги Стаменковић, ондашњи председник Извршног већа Србије, састали смо се, заједно са члановима Светог архијерејског синода, у манастиру Раковица. Он нам је тада рекао, “немате ви пара за зидање Храма, дајте ви то нама да ми (Република Србија) финансирамо да се ту подигне “Дом Светог Саве” у коме ће бити Библиотека, Музеј и Галерија фресака”.
“Наравно, ми нисмо одустајали. Морам бити искрен, па да вам кажем да наши верни са свих страна врше притисак на нас и питају, зашто ћутите? Зашто не тражите да се подиже храм Светог Саве?
Зато, ја вас молим, у име Светог архијерејског сабора и целе Српске православне цркве, да нам то дозволите. Ако не можете ви сами, нађите пута и начина да се то питање, најзад, реши. Ако је у питању право својине, мислим да ни то није проблем решити. Јер, ако је у Загребу могла бити подигнута џамија, а у Титограду Римокатоличка катедрала, у Скопљу исто тако величанствена катедрала, зашто – зашто, онда у Београду, не би могло бити дозвољено довршење започетог храма Светог Саве?
Зато, дајте ви то Српској православној цркви”, додао је Патријарх, “а она ће наћи средства. За храм Светог Саве средства ће стизати са свих страна… Имамо обећања да ће се међу нашим вернима у иностранству организовано прикупљати средства у ову сврху”.
“Али, од кога”, пита Бранислав Иконић?
“Од деце Српске православне цркве” – одговара Његова Светост.
“Да, али треба се мало позабавити питањем, каква су то деца”, неким чудним тоном каже Иконић.
“Деца, као и сва друга деца и има их и добрих и рђавих”, без пардона је одговорио Патријарх.
У току даљег разговора по овом питању вођен је дијалог у коме је Патријарх рекао: “Господине председниче, питање довршења започетог храма Светог Саве је животно питање Српске православне цркве. Ми без тога не можемо…”
“Уосталом, чекаћемо и разговарати. Водићемо дијалог – закључио је Ннегова Светост…
НА КОМ НИВОУ…
У среду 23. новембра 1983. године, Патријарх Герман је посетио Богдана Богдановића, председника Скупштине града Београда.
Том приликом Његова Светост је подсетио председника на разговор који су (њих двојица) водили 24. фебруара 1983, по питању довршења храма Светог Саве у Београду – на Врачару.
У вези с тим, председник је, између осталог, рекао да није заборавио на дато обећање и да ће се заинтересовати да ово питање свестрано проучи. “На жалост, рекао је, нисам у томе много одмакао. Питање је, пре свега, на ком нивоу то питање треба решавати. Тако да ја, у овом моменту, не бих могао ништа посебно да вам обећам”.
Саслушавши га пажљиво, Његова Светост му се обраћа и каже: “Чини ми се да би било добро да ја Вас упознам са историјом подизања храма Светог Саве”.
Рекавши ово изнео је детаље од 1893.године до овог разговора.
После овога, Петар Ћебић, секретар Градске комисије, покушао је да објасни због чега је то тако тешко. Јер, посебно истиче, “у питању су законски прописи савезног значаја, који везују руке свим нижим форумима” – Републике Србије и града Београда.
На његово доста дуго излагање, оштро је реаговао, тада викарни епископ моравички, Сава (Андрић), рекавши: “Оставите то, молим вас, да је то у некој другој Републици, давно би било решено…”
Ово реаговање је довело до једног врло непријатног дијалога…
ВРЕМЕ ЈЕ САЗРЕЛО
Догодило се да је овај разговор био последњи у низу оних који ни после 25 година – вапаја и мољења – нису донели ништа ново, када је било у питању довршење изградње Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Дочекала се тако и 1984. година и у њој избор Душана Чкребића за председника Председништва Србије, иначе, великог поштоваоца блаженопочившег Патријарха Германа.
У жељи да се виде, новоизабрани Председник је позвао Његову Светост да му, заједно са члановима светог архијерејског синода (Митрополит загребачко-љубљански Јован, епископи: Жички Стефан, Шумадијски Сава и Нишки Иринеј), буде гост на ручку, 19. јуна 1984. године, у Ботићевој улици број 8.
Спремајући се за овај сусрет, Свјатјејши Патријарх је рекао: “Све досадашње разговоре почињао сам са питањем довршења Спомен-храма, сада ћу то да оставим за крај”. Међутим, није издржао, јер у току разговора од планираних 11, ово је узео као друго, рекавши: “Довршење храма Светог Саве је, исто тако, важно питање о којем би смо желели овде да разговарамо. Јер, сматрамо да је време сазрело да Ви то нама одобрите. Надамо се да више нећемо остати само на разговору. Ред је, ваљда, да и Београд има репрезентативан храм посвећен Светом Сави”.
У прилог тога, Епископ Сава каже: “Ја сам ових дана био на Криту и отуда сам Његовој Светости донео фотографију новоподигнутог Православног храма у Пољској, чији ће један – од три олтара – бити посвећен нашем Светом Сави. Зато, сматрамо да би, одобрењем довршења храма Светог Саве на Врачару био тренутно најдипломатскији потез Српске владе и највеће признање Његовој Светости, за двадесетшестогодишње руковођење српском православном црквом”.
Душан Чкребић ће на ово: “Ви сте то, Ваша Светости, покретали више пута. Ми данас можемо о томе да разговарамо. Јер, ради се о цркви која је почета да се зида пре рата. Зашто да то буде и остане рушевина? Што се разговора тиче, ја јесам да се о томе разговара, ми смо о томе мало и разговарали и мислимо да се још може разговарати. Разговарано је на нивоу Града (Београда). Они мисле исто овако. Начелно смо за конкретне разговоре на нивоу Републике и Града. Срећна је околност што је председник Града архитекта. Сматрамо да ћемо наћи заједнички језик, а Српска православна црква ће проценити своје финансијске и друге могућности.”
Епископ Сава, у вези с тим, каже: “Ми бисмо само молили да то буде што пре. Живи сам сведок свих настојања Његове Светости колико се трудио око тога. Колико пута ме (као Викара) само слао, ваљда сваких 20 дана. Иди овде, иди онде, све док није успео да се то очисти и очишћено је. Зато, нека то сада буде награда Његовој Светости.”
“Ми ценимо те напоре Српске православне цркве, а посебно Његове Светости”, истакао је Председник Чкребић и додао: “Мислим, само да у овом тренутку, ни нама ни вама не иде у рачун да се то удари на велика звона, једноставно треба наставити са градњом. Толико за сада. Позитиван однос, значи, постоји. Остало ћемо видети. Сада предстоје урбанистичко-технички услови, начелно смо и даље отворени за разговоре, треба их само наставити и на осталим нивоима.
“То је корак унапред, зато, са захвалношћу, узимамо на знање”, узвикнуо је радосно Његова Светост.
Била је то радост која се не може описати. Показало се да је време ипак сазрело и да “Бог посленику даје махове”.
ПРИСТУПАЊЕ ПОСЛУ
Крај овог разговора дочекан је са великом радошћу. Јер, био је то крај Патријарховом ходу по мукама од председника до председника Републике Србије, од председника до председника Извршног већа (Владе) Србије, од председника до председника града Београда. Крај неуспешно вођеним разговорима и прављењу комбинација, после којих се увек остајало на истом. Крај разговорима од којих је сваки почињао испочетка и завршавао се исто као и онај претходни. Крај причама: “Наш Патријарх и не мисли о довршењу храма Светог Саве. Њега то не интересује”. Жао ми је што многи они који су овако говорили неће бити у ситуацији да прочитају шта је Патријарх Герман све радио и колико је труда уложио да доживи радост 19. јуна 1984. године.
Радовао се, али инсистирао да се о томе ћути. Живео је у страху да се ствар не искомпликује, јер знало се да у руководству Србије не мисле сви као Душан Чкребић. Упорно је чекао проверу датог обећања.
У том чекању, дошло је до једног новог сусрета, крајем трећег тромесечја 1984, када је у посету Српској цркви дошао Патријарх московски и целе Русије Пимен. На пријему у његову част, Председник Чкребић је у једном тренутку упитао Патријарха Германа: “Ваша Светости, како напредујете са припремама за наставак изградње”? “Па, нама је Господин председник нешто обећао, надамо се да се није предомислио, за остало ћемо се старати”, одговорио је Патријарх, а Чкребић – кроз осмех – узвратио: “Таман посла!”.
Тек после тога Патријарх је благословио да се “Православљу”, новинама Српске патријаршије у Београду, од 15. новембра 1984, објави текст, под насловом Започети храм Светог Саве на Врачару чека своје довршење, који је имао поднаслове: “Хоће ли се испунити очекивања Српског Патријарха?” и: “Да ли ће, и како, ово схватити духовна деца Светога Саве?”
* * *
Инспирисан речима црквене песме посвећене Светом Сави: “Црква Твоја велика као Божанствени рај види се…” Патријарх Герман, као 43. наследник и чувар престола Светога Саве, пренео је своје одушевљење на своје сараднике и многе друге.
ПРИПРЕМЕ ЗА СВЕЧАНОСТ
У међувремену је Свети архијерејски синод одлучио да редовно заседање Светог архијерејског сабора почне 10. маја 1985. године, у Патријаршијском двору у Београду. Други и трећи став ове одлуке гласили су:
“О овоме известити све епархијске архијереје и умолити их да изволе доћи на ово заседање.
Известити их, исто тако, да ће се у недељу 12. маја, служити Саборна света архијерејска Литургија у започетом новом храму Светог Саве, те их умолити да собом донесу комплетно архијерејско одјејање, по могућству жуте боје”.
Овом свечаношћу требало је обележити: 390-годишњицу спаљења моштију Светог Саве, 90-годишњицу освећења мале Спомен-цркве, и 50-годишњицу почетка изградње велелепног Спомен-храма, на чији наставак се тако дуго чекало. А, уз све то, требало је осветити обесвећене зидове и положити нову повељу.
ТОКОВИ ПРИПРЕМА
Радости коју су доносила реаговања са свих страна овоземаљске кугле, треба додати и радост коју је изазвала чињеница што је тих дана куцнуо први крамп на простору започетог Спомен-храма.
Управо је са грађевинским предузећем “Рад” уговорено да, под надзором архитекте Бранка Пешића, цео овај простор припреми за одржавање предстојеће свечаности и ослободи улаз у постојећу крипту. Крипту у којој је, према сведочењу сада покојног Марка Крајачића, велики број Београђана преживео шестоаприлско бомбардовање 1941. године.
ТОК СВЕЧАНОСТИ
Овде посебно треба истаћи напоре наших свештеника који су, не штедећи себе, уложили велике напоре и допринели да на Врачару буде онако како је било (и како је замишљено). Једни су успели да одушеве и доведу велики број својих парохијана. Други, да их, тако одушевљене и Цркви одане, спремно дочекају, пристојно услуже и достојанствено испрате. То је могла само велика љубав и посебна свест о ономе што се овде догађало, што се догађа и што тек треба да се догоди.
Од раног јутра пламен свећа почео је грејати зидове Спомен-храма. И док су београдски свештеници, са одабраним лицима из својих цркава и парохија, чије одушевљење за посао који им је био поверен заслужује велико признање и највише оцене, вршили последње припреме, дотле су групе верних, некако изненада, почеле испуњавати огроман простор започетог Храма…
Богослужбени простор је потпуно спреман, а крстоносни игуман Доситеј, духовник манастира Жиче, почиње проскомидију. Сви уређаји беспрекорно функционишу. Везе су одличне. У сваком тренутку знамо шта се где догађа. Све је “покривено”, онако како је и замишљено. Хористи заузимају своја места. Одушевљени и искусни диригент, још једном их подсећа на све шта треба.
Њихов жагор прекида звук звона. Народ почиње да се крсти. То је био знак да је стигао Свјатјејши Патријарх и господа Архијереји. После четврт сата, опет јече звона. Литија полази… Народ кличе и аплаудира… Маса се љуља. Све блиста. Слика величанствена.
При уласку у Храм, проломи се песма Ангел вопијаше…
Богослужбени простор је сав у сјају, сјају који ће се тешко поновити.
Звона престадоше, а Његова Светост возглашава: Благословен Бог наш… и почиње Чин отверженија … Затим је почела света Литургија, каква, до тада, није забележена у историји Српске цркве.
УТИСЦИ
Под овим насловом и поднасловима: “Испуњена очекивања Српског Патријарха” и “Деца Светог Саве оправдала указано поверење”, написао сам: “…Ведрина овог дана и мајско Сунце, које нас је миловало својим топлим зрацима, учинили су да наша лица буду још ведрија. То је оно што ће вам рећи, или вам је већ рекао, сваки онај који је имао срећу да се тога дана нађе на Врачару и узме молитвеног учешћа на светој Литургији, коју је служио Његова Светост Патријарх српски Герман, са 20 архијереја, 28 свештеника и 23 ђакона, из свих епархија Српске православне цркве. Била је то Литургија ретка и необична. Ретка, с обзиром на повод њеног служења. Необична, с обзиром на место и простор, број служашчих и број посетилаца. Литургија на којој је певало 250 певача уједињених београдских хорова, под управом Душана Миладиновића, чија се популарност простире далеко иза граница наше Земље. Била је то Литургија на којој се, као ретко где, поштовао ред и поредак. Литургија на којој је проливено много суза и чуло много уздаха. Литургија на којој су се проламали аплаузи и полагали завети.
Литургија на којој су верни, са својим свештеницима, давали тон – једино правилан тон – како се живи и ради у Српској православној цркви, као телу Христовом. Њихове усрдне молитве и жеље да помогну, жеље да се исповеде, причесте и приме нафору, показале су зашто су дошли на Врачар и шта се негује у души њиховој. То је оно што треба поштовати. А, њих није било мало. Било их је из свих, подвлачимо, свих крајева наше Земље и далеко шире.
Све у свему, био је то доказ да тело Светог Саве, спаљено на простору Врачара, није претворено у пепео, него у светлост, светлост која 390 година греје срце Србиново и помаже му да сачува “своје национално име, своју веру, свој језик, своје обичаје, своје хришћанско православно светосавско биће.”
ПОЛАГАЊЕ ПОВЕЉЕ
Даљи ток мога сведочења иде овим редом:
Све време свете Литургије, на почасном месту стајала је уметнички израђена повеља на пергаменту (рад Професора Ћирића) у кожној футроли (рад Миће Паштрмца – по решењу Славе Табаковића), која је стављена у специјалну керамичку посуду (рад Професора Бранислава Стајевића).
Читање повеље, чији текст доносимо посебно, саслушано је без даха, пригушено и са сузама. Међутим, посебан спектакл представљало је њено преношење на место полагања и узиђивања. Узиђивања, заједно са каменом из манастира Хиландара, који је за ову прилику донео Проигуман Никанор.
Све ово је урађено испод велике слике Светог Саве (5мџ2м), пригодан рад протођакона Марка Илића, академског сликара. Те тренутке, испуњене узбуђењем које је достигло врхунац, могао би на прави начин дочарати неки хладни професионалац, чијег се срца све ово нимало не би дотицало. Иначе, узалуд … Јер, ту се догодило нешто чудно. Све је умукло и одједном стало…
Из тог грча, грча у који смо били тако сабијени, извукао нас је Свјатјејши Патријарх речима: Радујмо се… Била је то беседа кратка и садржајна, језгровита и полетна, изговорена на начин који и одговара Говорнику, њеном месту и њеном циљу.
САДРЖАЈ БЕСЕДЕ
“Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се!” “Радујмо се, јер остављамо иза себе дане туге и дане жалости, због неостварених наших жеља и наших ишчекивања. Радујмо се, јер се данас са нама радује небо и земља, што се – ево – наставља дело Божије. Радујмо се, јер се данас радују душе милиона Срба умрлих у вери и нади да ће дочекати овај велики и свети дан. Радујмо се, јер се многобројним нашим освећеним местима, широм земљиног шара придружује и ово свето место, одавно започето у славу и част Бога живога и Божијег изабраника нашег Светитеља Саве.
Неизмерна је наша благодарност Богу што нас је наоружао стрпљењем, трајном надом и упорним веровањем да ћемо дочекати и данашњи дан, дан настављања зидања Спомен-храма Светитељу Сави.
Велику захвалност, данас, дугујемо државним органима, посебно руководству Србије и града Београда, чије присуство овде међу нама најтоплије поздрављамо. Ступајући данас на ово тле, на коме се пре скоро четири века спаљене мошти Светог Саве, имао сам пред очима онај моменат када пророк Мојсеј узлази на гору Хорив, а глас Господњи му довикује: “Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља!” (2. Мој 3, 5). Тај глас и нама овде довикује исте речи. Јер, као што је на гори Хориву купина горела, али не и сагоревала, тако је и овде ватра горела да би спалила и уништила Светог Саву и сваку успомену и сећање на њега. Али се, по Божијем промислу, догодило супротно. Ево, како су то видели и доживели Богом надахнути песници: Синан-паша ватру пали, тело Светог Саве спали, ал, не спали славе, нити спомен Саве… А други каже: И где год је трунка, пепела му пала, ту је нова љубав, роду засијала..
Пламен, дакле, који је спалио само земне остатке Светитеља Саве, претворио се у живоносни огањ, у живу духовну силу, која се из трошног човечијег тела уселила у срце и душу свеколиког народа српског.
И све светиње српске, све цркве и древни манастири, почев од Студенице, Хиландара, Жиче, и свих других – листом, великих и малих, који и у тами петвековног робовања осветљаваху пут целом роду нашем, учећи га – куда, којим путем треба ићи и како треба живети.
Само тако, надахнуто бесмртним духом Светог Саве, који је као жива сила водио своје Отачаство – оно је могло да одоли великим искушењима кроз векове; да се одржи и преживи и Маричка погибија и Косовска трагедија и Албанска голгота и Јасеновац и, тако даље и тако даље.
Благодарећи том светосавском духу и Лазаревом опредељењу за царство небеско, и наши дивни преци могли су да сачувају своје национално име, своју веру, свој језик, своје обичаје, своје хришћанско православно биће.
То му је давало и дало снаге и поуздања да започне зидање овог велелепног Храма, који ће бити непресушни извор хришћанске љубави, слоге и мира, братства и свих оних јеванђелских врлина, неопходних за спокојан живот овде на земљи и за вечни живот у царству Божијем. Полагањем нове повеље у освећене темеље овог Спомен-храма, настављамо – с Божијом помоћи – онде где су наши оци били ратом заустављени. О том радосном догађају, ми овим обавештавамо све Православне Србе, ма где они живели, било овде у Отаџбини, било у расејању по целом свету, и позивамо их да својим прилозима помогну да се ово дело Божије што скорије успешно заврши.
Амин, Боже, нека тако буде!”
САДРЖАЈ ПОВЕЉЕ
Сећања ради, с једне, и оних који тек долазе, с друге стране, овде доносимо текст нове Повеље:
“У име Оца и Сина и светога Духа, Ми Герман, по милости Божјој, православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске православне цркве, одслужисмо свету Литургију, данас у недељу 12. маја (29. априла) 1985. године и извршисмо ново освећење темеља, давно (1935) започетог у Београду на Врачару, Спомен-храма Светитеља Саве, првог српског Архиепископа и просветитеља, што овом повељом и нашим потписима сведочимо.”
Даље следују потписи.
ОДЈЕЦИ
Са више или мање добре воље, о овој свечаности дали су одређене информације Радио-телевизија Београд, дневна и ревијална штампа у Београду.
Што се тиче страних агенција, огласили су се: “Ројтерс”, “А.П.” и “ББС”.