“Спомен-храм – од идеје до куполе”
Протојереј-ставрофор Милан Д. Јанковић
Подизање садашње цркве Светог Саве
Пошто су планови за Спомен-храм већ били дефинитивно усвојени, било је потребно да се изврше геолошка испитивања терена за постављање темеља. С обзиром да је земљиште на коме се налазила црква (мала) требало да постане градилиште на коме се копа земља, довлачи материјал, обављају припремни радови, било је потребно изместити постојећу цркву.
Како се предвиђало да ће радови на изградњи Спомен-храма трајати дуго, морало се мислити на подизање нове привремене цркве, која ће за то време служити. Јер у питању је било богослужбено место за десет парохија, па се морало мислити и на величину те “привремене” цркве. У том размишљању, стало се на становиште да стару цркву не треба само пренети, већ изградити нову која би одговарала потребама, али да се од ње искористи сав материјал како би издаци били мањи. Израда пројекта поверена је архитекти Лукомском. Када је пројекат био готов и прибављена сагласност Патријарха, као и одобрење надлежних државних органа, одмах се приступило почетку радова.
Радови су уступљени најповољнијем понуђачу Сими Поповићу, предузимачу из Београда, и то за рушење старе цркве 6.800.- динара, а за изградњу нове 400.473,74 динара. Стручни надзор поверен је инжењеру Војиславу Зађини, професору Техничког факултета…
Темељ цркве осветио је Патријарх Варнава 15. септембра 1935. године, у присуству чланова Главног одбора, свештенства из свих београдских цркава и много народа.
У темељ је узидана повеља на пергаменту у којој пише: У име Оца и Сина и Светога Духа – Амин.
За владе Његовог Величанства Краља Петра Другог, Краља Југославије и Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина Варнаве, православни Срби за подизање храма Светом Сави добровољним прилозима подижу ову цркву у јубиларној Светосавској години, своме Првом просветитељу Светом Сави, уместо порушене досадашње привремене из 1895. године и напоменом да ова црква преко својих свештеника ојача православну веру, подиже морал и шири мир и хришћанску љубав и да са Друштвом за подизање храма Светом Сави прикупља прилоге док се не изгради монументални Спомен-храм Светом Сави. Цркву је пројектовао архитекта Виктор Лукомски, изводи предузимач Сима Поповић под надзором Војислава Зађине, професора Универзитета. Темеље цркве освети дана Господњег 2/15. септембра 1935. године Његова Светост Патријарх Господин Варнава.
Овом приликом Патријарх је одржао говор и између осталог рекао:
“Синови и кћери Православне цркве, окупили смо се да с дубоком вером осветимо темељ цркве нашем Светом Сави, где ће ускоро почети велики Храм да се гради у спомен нашег најмудријег Сина, кога је народ дао. Дошло је већ до тога да се тај план оствари и да се подигне Храм и на њему, на његовом подизању треба да узму учешћа и богати и сиромашни, јер је то једино достојно народа, који се умео попети на Голготу да би дочекао васкрс. Догодине, с пролећа, православни народ славиће усред овог царског града, као и сваколика држава тај велики празник.”
Радови су брзо напредовали и старешина цркве ставља забелешку: “На дан 15/2. септембра 1935. Његова Светост Патријарх, уз асистенцију многобројног свештенства и побожних грађана, осветио је темељ пренесене мале цркве из 1895. године у задњи крај порте на чијем се завршном торњу, после 24 дана тј. 9. октобра/26. септембра/ залепршала државна застава окићена зеленилом и поклонима”.
Нову цркву, која је изграђена само за 57 радних дана, осветио је Патријарх Варнава 24. новембра 1935. године.
* * *
Када говори о заслужним свештеницима за почетак радова на изградњи Спомен-храма, Летописац, посебно истиче протојереја-ставрофора Михаила Поповића, пароха и старешину цркве Светог Саве од 1902. до 1943. године, а уз то и секретара Друштва за подизање Спомен-храма Светог Саве, па каже: “Он има највише заслуга за подизање оваквог садашњег привременог храма Светог Саве. Каквом је пак радошћу био обузет при првом почетку радова на Спомен-храму, сведочи белешка коју је ставио у књигу Записника Друштва, као значајан догађај и датум, попут наших старих калуђера који су знамените догађаје бележили на маргинама богослужбених књига: Десетог априла по старом календару 1935. године, у среду на дан Првог бденија пете недеље Великог поста почело је бушење земље поред мале цркве, ради испитивања квалитета земљишта (сондажа терена) за темеље великога Храма споменика Светом Сави, који се има почети да зида у овој јубиларној Светосавској години.
А када су радови поодмакли, он поново ставља белешку: Последњи бетонски армирани шип од 532 завршен је 27. фебруара 1937. године и на машинској макари истакнута је поводом тога Српска застава. Ови су шипови ојачање испод темеља храма Светог Саве, испод четири велика стуба, тј. четири ћошка у Храму.*
*(Летопис, стр.108-109).
БОРБА ЗА НАСТАВАК ИЗГРАДЊЕ
У покушају да учинимо прави осврт на ограшје борбе за наставак изградње Спомен-храма Светог Саве на Врачару после Другог светског рата, бацићемо још један поглед на оно што се догађало пре тога и у свом сећању задржимо чињенице да је идеја за изградњу велелепног Спомен-храма, посвећеног имену, делу и пепелу Светога Саве, створена још 1893. године, када се почело размишљати о обележавању 300-годишњице Спаљења његових светих и нетљених моштију. Као што смо већ рекли, тих дана је основано “Друштво за подизање Храма Светог Саве, под председништвом Митрополита српског Михаила (1859-1881; 1889-1898). Одмах по свом оснивању Друштво озбиљно размишља о подизању видљивог и достојног споменика делу Светог Саве. Та размишљања далеко су одјекнула, одјекнула “с обе стране Дунава и Саве”, у правом смислу те речи. О њима пишу српски листови у Загребу, Новом Саду и Задру.
Прочитали смо како је протекла свечаност прославе 1895, када је освећена привремена црквица. Сазнали смо да је следећи корак био припремање одговарајућег простора за велелепни Спомен-храм, као и да је, у међувремену, расписан конкурс за израду пројекта са којим се ишло чак до Петрограда, али узалуд. Зато је 1927. године и расписан нови конкурс на који се јавило више врхунских српских архитеката, од којих ниједан није успео да добије прву награду. Другу награду добио је рад професора др Богдана Несторовића, док је рад професора Александра Дерока откупљен.
У жељи да се дође до најбољег решења, приступило се анализи ова два пројекта и после тога одлучено да се пројекту Несторовића додају неки елементи пројекта Александра Дерока – и у томе се успело. Међутим, сада на сцену ступа колегијална суревњивост и распламсавају страсти београдских архитеката. То иде до те мере да није поштеђен ни Краљ Александар, ни патријарх Варнава, ни цела Српска православна црква, а о Друштву за подизање Спомен-храма и да не говоримо. Тражено је, шта више, учешће познатог словеначког архитекте Полака, као и арбитража Ивана Мештровића, који се залагао за некакав “југословенски пантеон”. Показало се, међутим, добро што се професори Несторовић и Дероко на то нису освртали, него су мирно радили поверени им посао и коначно дефинисали пројекат по којем је почела изградња.
Када је питање пројекта било решено, приступило се прикупљању прилога за његову реализацију. Чињени су велики напори и тражена најбоља решења, Друштво се много ангажује. Патријарх Варнава диже на ноге цео епископат, све свештенство и сав српски православни народ. Делује се, практично, на свим фронтовима. Краљевска влада Спомен-храм Светога Саве проглашава грађевином од опште државног значаја. Међутим, долази тужна 1934. и фатална 1937. година, када са лице земље одлазе два српска великана, Краљ Александар и Патријарх Варнава. На ове невоље српског народа и његове Цркве надовезује се конкордатска борба и сва њена зла.
* * *
Године 1937. решено је да се новоизграђена привремена црква Светог Саве живопише, с тим да се то уради од новца који се добије од процента попуста на радовима на Новој цркви.
На жалост, ове године вођена је конкордатска борба и наступила смрт Патријарха Варнаве. Управни и Надзорни одбор Друштва на својој седници од 25. јула 1937, донео је одлуку: “Умолити Свети архијерејски синод да се посмртни остаци Блаженопочившег Патријарха српског Варнаве, као председника Друштва за подизање храма Светог Саве, привремено сахране у садашњој цркви Светог Саве, док крипте предвиђене у новом Спомен-храму не буду готове и тада се изврши пренос тела његовог у тај нови Храм, под чијим председништом и настојањем је почело зидање Спомен-храма Светом Сави на Врачару у Београду.”
Свети архијерејски синод је усвојио предлог и блаженопочивши Патријарх Варнава је сахрањен у јужној апсиди храма, када су и зазидана јужна врата на овом храму.
* * *
Како је то било болно најбоље сведочи чињеница што су грађевински радови почели 1935, а освећење темеља извршено тек 1939. године, од стране Патријарха српског Гаврила.
ТОКОВИ ГРАДЊЕ
Као што смо рекли, израда основног плана поверена је професорима: др Богдану Несторовићу и Александру Дероку. Испитивање земљишта извршено је 1935. године. После обављене лицитације за прву фазу радова ангажује се Грађевинско предузеће “Расина”, које води грађевински инжењер Кокан Станковић.
Током 1936/37. године, на основу статичког прорачуна инжењера Зађине, постављени су шипови енглеског типа”симплекс” испод главних носећих стубова (четири звоника) који ће носити главну куполу. Последњи шип уграђен је 27. фебруара 1937. године.
У наредној 1938. години изводе се радови уговорене прве фазе, до коте 7,40 и 12,00. Зидови се изводе од класичне опеке, а главни носећи стубови од армираног бетона.
Тридесетог јануара 1939. године наручена је следећа фаза пројектовања, до коте 44,34. После тога врши се нова лицитација за радове, до галерије Храма. Посао и овог пута добија “Расина”, са којом се закључује одговарајући уговор.
Године 1940. наручени су мермерни стубови из Италије који су, чим су стигли на градилиште, монтирани, са пробама оптерећења. Поред тога, израђени су сви капители (24 комада и шест конзола) од стране клесарске задруге “Интрамесион”. Вајарски је обрађено девет капитела и шест конзола у индустрији камена и мермера А.Д. Главни вајар, организатор, по нацрту архитекте Дерока, био је Јосиф Граси. У међувремену на градилиште је стигао и јабланички гранит за соклу Храма.
* * *
У осврту на све ово, професор арх. Бранко Пешић, протомајстор наставка изградње Спомен-храма, констатује да је извођачки пројекат Спомен-храма радио професор Несторовић, у сарадњи са професором Дероком, када је био у питању изглед фасаде и унутрашње уређење.
Професор Дероко је радио сву обраду камена, што значи фасаду са свом ликовном обрадом и детаљима, као и све мермерне стубове (24) у ентеријеру, са обрадама капитела и стопа.
Професор Зађина радио све статичке прорачуне…*
*(Бранко Пешић: “Спомен-храм Светог Саве на Врачару у Београду 1895-1988, Београд, 1988, стр.58-59)
ОСВЕЋЕЊЕ ТЕМЕЉА
Освећење темеља и полагање повеље о изградњи Спомен-храма извршено је 10. маја/27. априла 1939. године, на најсвечанији начин. Остало је записано да Београд до тада није запамтио тако велику црквено-народну свечаност. Свечаност која је почела светом архијерејском Литургијом, коју је служио Патријарх српски Гаврило са извесним бројем архијереја у Саборној цркви. После Литургије, литија је из Саборне цркве кренула према Врачару и тамо стигла у 12 чаасова. Овде је велику литију дочекала друга литија, која је пошла од постојећег Храма-чувара, са свим члановима Главног и Надзорног одбора Друштва за подизање Спомен-храма.
У великој литији, на челу са Патријархом, узело је учешћа 28 архијереја, међу којима су били: Митрополит Руске заграничне цркве Анастасије, као и два бугарска митрополита – Старозагорски Павле и Врачански Пајсије. Испред њих, у реду је ишло 860 свештеника и свештеномонаха, у одеждама, и преко стотину без одежди. Пред њима су, по утврђеном реду били: представници црквених општина, певачка и друга друштва, као и разне корпорације, којима су претходили носиоци Часног крста, црквених барјака, рипида и незаобилазнног звонца.
Ваздух су, кажу, проламале црквене песме из грла стотина и стотина српских свештеника и огромног броја певача свих ангажованих хорова.
Свечаности су присуствовали: Краљевски намесници, Председник Краљевске владе, са министрима; Председништво Сената и Скупштине, са многим сенаторима и посланицима, као и Председник београдске општине, са Градским већем.
Чин освећења и полагања повеље извршио Патријарх.
Садржај повеље:
У име Свете Тројице, Оца, Сина и Светога Духа!
За владе благословенога Господина Петра другог Карађорђевића, Краља Југославије и Његовог Краљевског намесништва, благословом и чинодејством Његове Светости Патријарха српског Гаврила и свега Светог архијерејског сабора Српске цркве, уз учешће свештенства оба реда, представника државних и општинских власти, изасланика из свих крајева Отаџбине и многобројног народа – освети се, дана 27. месеца априла (10. маја) лета Господњег 1939. овај темељ започетог велелепног саборног храма у славу и спомен првог српског Архиепископа, Просветитеља и Апостола, Светог Саве.
Самопожртвовањем државе, Цркве, свештенства и народа, а настојањем Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару – под високом заштитом благоверних српских владалаца и под председништвом Поглавара свете Цркве српске, подиже се на месту, где су од непријатеља спаљене мошти Светитељеве, овај величанствени и монументални храм, као видни и вечити споменик дубоке захвалности свега српског народа, своме највећем препородитељу и угоднику Божјем, Светитељу Сави Српском.
Нека неизмерна милост и благост Божја уздигне и чува у сва будућа времена овај молитвени дом, као светлу лучу и снажан духовни ослонац наше свете православне вере и хришћанског морала и нека он буде неисцрпни источник јеванђелских истина, братске љубави и међусобне слоге целом српском народу, на славу Божју и за опште добро људи на земљи. Амин.*
*(Патријарх српски Герман, у животу и борби за Спмен-храм, Београд 2001, стр.63-64)
* * *
Са жаљењем овде истичемо да је, приликом изградње нове крипте, под целим Спомен-храмом, како је и било замишљено пројектним задатком још 1927. године, откривено место где је ова Повеља била узидана, али је отвор је био празан, када и ко ју је извадио (и вероватно уништио), остаће тајна за нас смртне, само не треба заборавити да постоји Свевидеће око Бога Творца, Који ће свакоме судити. Иначе, била је узидана у самом центру олтарске апсиде, али метар и по ниже од оне која је уграђена 1985. Отвор који сада зјапи сведочиће генерацијама које долазе, шта је Светосавска црква претрпела од 06. априла 1941. до 05. октобра 2000. године.
Градоносни облаци су се полако ближили немирном Београду и на њега се сручили 06. априла 1941. године. Радови су, разуме се, прекинути и градилиште напуштено. Остали су само зидови и њихова необзидана арматура, чији су врхови 45 година стремили у висину и чекали руку нових градитеља…
ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ
У послератном периоду српски народ се регенерисао на свој начин, а његова Црква сналазила како је знала и умела, регрутујући, пре свега, нове кадрове у десетковану армију свога свештенства и обнављајући порушено, спаљено и обесвећено за време страшног и братоубилачког Другог светског рата. Изузимајући неколико покушаја, Спомен-храм је био остављен сам себи, и трајао обесвећиван и злоупотребљаван на разне начине.
Тако дочекује и 1958. годину, када новоизабрани Српски патријарх Герман, урођеном виспреношћу и снагом свеукупног бића, покушава да разреши “Гордијев чвор” нове судбине и довршења Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Идући тако од немила до недрага, пењао се од дна до врха и силазио са врха на дно свих структура нове Југославије, молио кога треба и кога не треба, разговарао са онима који заслужују или не заслужују, само да би некако Спомен-храм ставио у посед Српске православне цркве и учинио прави покушај да се он доврши.
На том дугачком и напорном путу – путу успона и падова, доживео је – али после 26. година – да му се (19. јуна 1984. године) на највишем месту Србије (председник Душан Чкребић) каже: “Ви сте, Ваша Светости, при свим нашим сусретима постављали питање довршења храма Светог Саве на Врачару. Било је у међувремену и неких комбинација на које Ви нисте пристали. Зато смо, после шире консултације са одређеним структурама, одлучили да се то да Српској православној цркви, јер се дошло до закључка да је то Храм чија је изградња почела пре Другог светског рата, па нека тако и остане”.
Те речи су изазвале велику радост – радост која је доживљена после дугог чекања и 88 тражења. Пратећи Патријарха Германа на овом веома дугом и врло трновитом путу од 14. септембра 1958. до Видовдана 1989. године, видимо да је 23. фебруара 1962. године, Комисији за верска питања Савезног извршног већа Југославије упутио писмо, које гласи: “У 1935. години почето је у Београду, на Врачару, подизање храма Светог Саве, а 1939. године освећени су темељи овога Храма, уз учешће целог тадашњег Архијерејског сабора, бројног свештенства и монаштва и читавог Српства.
До рата, 1941. године, завршени су темељи Храма и озидано 12 метара изнад земље. Рат је прекинуо даље радове на подизању овог Храма.
Акцију за подизање Храма водила је Српска православна црква. Но, с обзиром на ширину значаја овога Храма, величину градње и висину средстава која је за ово требало остварити, уместо да се акција и градња спроведу путем једног грађевинског одбора, Црква је основала “Друштво за подизање храма Светог Саве”, као један шири, помоћни орган, искључиво за овај посао.
Како су после рата престали услови за даљи рад Друштва за подизање храма Светог Саве, то је 1948. године, исто Друштво укинуто и његову функцију преузела је Црква путем Патријаршијског управног одбора.
Решењем Државног секретаријата за унутрашње послове под бр. 2/3-11.855 од 11. августа 1953. године, целокупна имовина овога храма проглашена је општенародном имовином, пошто Друштво за подизање храма Светом Сави није обновило своје деловање, у смислу прописа Закона о удружењима, зборовима и другим јавним скуповима.
Поменуто решење до данас није достављено ни једном органу црквене власти, те се противу истог није могло тражити правног лека. Међутим, Српска православна црква је у међувремену покретала ово питање и молила да се нађе решење које ће одговарати интересима и Цркве и Државе. Тако је Патријаршијски управни одбор децембра 1953. године, под бр. 7457, поднео представку Комисији за верска питања при Савезном извршном већу, у којој је изнео правне разлоге за поништај поменутог решења Државног секретаријата за унутрашње послове и враћање Цркви овог имања. На ову представку није примљен никакав одговор. И Српска православна црквена општина у Београду упутила је Државном секретаријату за унутрашње послове представку под бр. 838 од 23. августа 1961. године по овом питању, на коју такође није стигао никакав одговор.
Како већ осам година траје незгодан правни однос имања на коме је започето зидање храма Светом Сави, а већ 15 година у започетом Храму, чији су темељи свечано освећени, налазе се гараже, шупе и друго, то сматрамо да је време да се ово питање реши, па нам је част замолити Комисију за верска питања при Савезном извршном већу за помоћ код надлежних да се ово имање, са започетим Храмом, врати Цркви на слободно располагање у намењену сврху, без обзира на извесне формалности, које не би смеле бити разлог за измену суштине ствари”.
* * *
Исто тако, 1962. године, Патријарх Герман је доставио Светом архијерејском синоду Извештај Црквене општине у Београду да је Секретаријат за унутрашње послове – имовинско-правно одељење Савезног извршног већа одбио да стави ван снаге своју ранију одлуку да имовина цркве Светог Саве, односно “Друштва за подизање храма Светог Саве” припада општенародној имовини, те да се упише као имовина Српске православне цркве.
Свети архијерејски синод је одлучио да се овај извештај достави на размотрење Светом архијерејском сабору, који га узима на знање и одлучује: “(…) и даље настојати да се започети храм Светог Саве и његова имовина врате Цркви”.
Половином, пак, јула 1962, Савезна комисија одговара на напред цитирано писмо (из фебруара) “да се имовина бившег Друштва за подизање храма Светог Саве, као општенародна имовина, не може вратити Цркви”. Свети архијерејски синод и ово доставља Светом архијерејском сабору.
Размотривши овај одговор, Свети архијерејски сабор је умолио Његову Светост Патријарха да, у својству надлежног епархијског Архијереја, и даље настоји да се омогући настављање са зидањем храма Светог Саве…
У седници Светог архијерејског синода од 18. јуна 1963. године, Свјатјејши Патријарх Герман је саопштио да је у Београдском дневном листу “Вечерње новости”, од 11. јуна 1963. изишао чланак под насловом: “Лети позорница, зими клизалиште”, у којем је Миленко Шћепановић, председник Скупштине општине Врачар, између осталог рекао: “да ће се још до краја ове (1963) године на темељима Светосавске цркве на Врачару, изградити летња позорница са седам стотина седишта. Средишњи плато исте моћи ће се по потреби претворити преко зиме у дечје клизалиште”. Изненађен оваквим плановима, Свети архијерејски синод је одлучио да упозори Савезну верску комисију: “да би претварање освећеног темеља храма Светог Саве, било у позориште или ма какву другу сврху, осим у ону за што је и намењен, била тешка увреда за Српску православну цркву и све оне који себе сматрају Светосавском децом.
Исто тако, изразити (каже се даље) бојазан да би такав поступак према Српској православној цркви могао изазвати тешке и нежељене коментаре и у Земљи и у иностранству”.
У исто време, од Комисије је затражено: “..да настоји да се ово нипошто не дозволи и не одобри да се храм Светог Саве употреби ма у какве друге сврхе, већ само за ону за коју је и започет да се зида”.
Свети архијерејски сабор је Светом архијерејском синоду ставио “у дужност да се најенергичније заузме код државних власти за повраћај имовине храма Светог Саве и издејствује дозвола за његово довршење”.
ВОЂЕЊЕ ДИЈАЛОГА
Извршавајући одлуке Светог архијерејског сабора, с једне, и чинећи све што је било у његовој моћи, с друге стране, да се питање наставка изградње Спомен-храма Светог Саве на Врачару крене са мртве тачке, Патријарх Герман је, у присуству чланова Светог архијерејског синода, 29. октобра 1965. године, у 11 сати, примио Председника Републичке комисије за верска питања Србије, Немању Марковића, коме је – после поздрава и кратког увода о актуелним питањима тог тренута, рекао: “Господине Председниче, има неколико лакших и тежих питања која желим да изнесем данас пред Вас, са намером и жељом да дођемо до неког позитивног решења, а од свих њих да почнемо најпре са најтежим и најзначајнијим, а то је питање подизања храма Светог Саве.
Свакако Вам је познато да се 1935. године почело са градњом тога Храма, и да су радови добро напредовали. Но, дошао је Други светски рат који је све прекинуо. После рата у нашој Земљи се много радило на обнављању разореног, тако да је до данас готово све обновљено, па стога сматрамо да је дошао ред да се српски народ одужи и свом највећем сину и подигне му достојан споменик. Кад кажем највећем сину, не мислим само на величину Светог Саве у црквеном смислу, као Светитеља, већ мислим и на његове огромне и недостижне заслуге уопште за наш српски народ, на просветном, културном, политичком и државничком раду. Па, кад се данас подижу толики споменици широм наше Отаџбине, ваљда је ред и дужност свих нас да се и њему – највећем од свих – подигне тај већ започети споменик.
У целом нашем народу све овамо од после рата (Другог светског) постоји велики интерес за храм Светог Саве. А у последње време то је питање и интересовање постало неодољиво, тако да је цео Епископат наше Цркве био присиљен да се на овогодишњем заседању најозбиљније позабави овим проблемом…
У том смислу Свети архијерејски сабор поднео је Савезном извршном већу своју представку и поред других проблема ужег значаја, истакао ово као најважније и прво. Вама је, Господине Председниче, познато да сам ја на једном састанку у Савезном извршном већу о томе Саборском захтеву говорио и предао представку Светог архијерејског сабора, па је после краћег претресања тога питања на томе састанку речено, да је то ствар Извршног већа Србије, и да Републичко веће треба по том захтеву да донесе своје решење”.
На све ово Председник Марковић је одговорио: “Позната ми је, Ваша Светости, цела ствар. Знам за Саборску представку и био сам присутан поменутом пријему. Али најискреније Вас уверавам да смо ми у најскорије време били, а и сад смо после толиких елементарних непогода које су ове године снашле нашу земљу, толико окупирани тим недаћама, а овом насталом привредном реформом толико и сад презаузети, да апсолутно временски нисмо могли да се посветимо и да стигнемо узети то питање у решавање. Најискреније Вас уверавам да ћу, одмах, настојати да се та ствар покрене, и да ћете у најскорије време бити о томе обавештени.”
“Али Вас молим, господине Председниче, да се заузмете да то решење буде позитивно” – узвратио је Патријарх, а Председник додао: “Па ја баш тако у том смислу и мислим, а не друкчије”. (На жалост, све је остало на овом “мишљењу” – М.Д.Ј.)