Публикације

“Спомен-храм – од идеје до куполе”
Протојереј-ставрофор Милан Д. Јанковић

ПИСМО ДРЖАВНИМ ФУНКЦИОНЕРИМА
Стремећи даље постављеном циљу, Свјатјејши Патријарх је, 14. фебруара 1966. године, упутио писмо: Александру Ранковићу – потпредседнику Републике, Петру Стамболићу – председнику Савезног извршног већа, Мијалку Тодоровићу – потпредседнику Савезне скупштине, Јовану Веселинову – секретару ЦК СК Србије и Душану Петровићу “Шану” – председнику Скупштине Србије, које је гласило:

“Поштовани Господине… Са жељом да будете и Ви обавештени о молби коју је Српска православна црква упутила Савезној комисији за верска питања, имамо задовољство да Вам у прилогу овога писма доставимо исту у препису. Молимо за Ваше разумевање и подршку…”. (Разуме се, да је и ово био “глас вапијућег у пустињи”. Ћутање је показало шта је ко од њих у том тренутку мислио -М.Д.Ј.)


РАЗГОВОР У МАНАСТИРУ РАКОВИЦИ

Водећи службену белешку о разговору Патријарха Германа и чланова Светог архијерејског синода у манастиру Раковица, 28. априла 1966. године, са Драгим Стаменковићем, председником Извршног већа Србије, те Немањом Марковићем и Миланом Вукосом, Епископ шабачко-ваљевски Јован пише: “После краћег поздрава Његове Светости, реч је узео Председник Стаменковић. У своме излагању, он је изнео став Извршног већа по питању настављања зидања започетог храма Светог Саве на Врачару, а који је захтев доставио Свети архијерејски синод на своме заседању 1965. године. Наиме, Председник Стаменковић је рекао, да је Извршно веће посветило овоме питању доста времена и, после дужих испитивања и консултовања, Извршно веће сматра да сада није подесан моменат да се настави са даљим зидањем из више разлога. Један од главних разлога је што би, по извештају стручњака, довршење храма Светог Саве коштало око тридесет милијарди динара или, можда, најмање двадесет пет милијарди, уколико се стари пројекат не би ништа мењао. Толике паре Црква не може скупити од верника, а ни Држава дати. Уколико би, пак, Црква покушала да прикупља новац у иностранству код тамошњег нашег народа, Стаменковић сматра да би се ту умешали свакакви елементи и да би то могло веома да компликује ситуацију и да има нежељене последице. Исто тако, рекао је даље, Извршно веће не би могло дозволити настављање зидање храма Светог Саве у овом моменту националистичких и шовинистичких покрета, јер би то могло веома да компликује нашу унутрашњу ситуацију, ово утолико пре, што је Храм започет у огромним размерама и што има амбиције шире од чисто верских потреба.
У даљем излагању, Стаменковић је изјавио да би Извршно веће Србије било спремно да у овом моменту повећа помоћ Цркви, са којом би Црква могла да реши многа своја актуелна и горућа питања, као на пример: дозволило би се зидање Храма на Карабурми, обнова манастира Сланаца код Београда, вратиле би се економске зграде иза Патријархова двора у Сремским Карловцима, настојало би се да се врати зграда “Семинар”у Карловцима, за Богословију, помогло би се обнављање порушених цркава и манастира и материјално би се помогло свештеницима. (Знамо како је то изгледало -М.Д.Ј.)

Образлажући да није моменат да се настави зидање храма Светог Саве, Милан Вукос је рекао како је “добро проучио Светог Саву, али да би требало ту, заиста значајну личност, очистити од много чега негативног. На пример, лик Светог Саве се налазио на заставама народних непријатеља”.

На ову примедбу Епископ шабачко-ваљевски Јован је одговорио да Свети Сава ништа није крив и да његова величина ништа не губи ако његово име или лик неко злоупотреби.

СА НЕМАЊОМ МАРКОВИЋЕМ

Према Службеној белешци коју је водио Епископ шабачко-ваљевски Јован, члан Светог архијерејског синода: “на дан 7. маја 1966. године, посетили су у Патријаршији у Београду Његову Светост Патријарха српског Германа и чланове Светог архијерејског синода, Немања Марковић, председник Верске комисије Србије и Милан Вукос, секретар за културу Извршног већа Србије.
Вукос је донео и приказао цртеже архитекте Дерока, на који би се начин постојећа грађевина храма Светог Саве на Врачару могла адаптирати за црквени музеј или галерију фресака, или за обоје, пошто има довољно простора.”

У вези са овим, Свети архијерејски сабор, 23. маја 1966, под АС бр. 30/зап. 74, каже да “дубоко жали што недовршени храм Светог Саве на Врачару није и стварно уступљен у власништво Српској православној цркви.

Знајући пак колико би претварање започетог Храма у Музеј и Галерију фресака било лоше примљено од наших верних, то умолити Републичко извршно веће Србије да се ова скупа и непопуларна адаптација не врши.

Код оваквог исхода ствари, молити да се из Храма иселе предузећа која су у њему смештена, да се улази у Храм зазидају и да се ово свето место, које више милиона грађана ове Земља сматра својом светињом, бар поштеде од даљег скрнављења…”.
Интегрални текст ове одлуке Свети архијерејски синод је доставио свим епархијским архијерејима Српске православне цркве и Извршном већу Србије.


ИЗЈАВА ПЕТРА СТАМБОЛИЋА

У једном разговору, како је записао Епископ Стефан – 7. марта 1967, године, Патријарх је затражио интервенцију Петра Стамболића да се дозволи продужетак зидања храма Светог Саве, Стамболић му је кратко одговорио: “Па ми смо то уступили друговима у СР Србији да они реше…”. У исто време, рекао је да “заиста треба све из Храма иселити и очистити, јер (тобож – прим. М.Д.Ј.) то је освећена ствар и треба је очистити”. Али, није рекао да то Цркви треба и вратити…


НЕМА РАЗЛИКЕ

После дужег и врло непријатног разговора, 5. маја 1967. године у згради Извршног већа, са Драгим Стаменковићем и Немањом Марковићем, Патријарх Герман је рекао: “Сада, молим Вас, ја бих напоменуо и једно друго за нас важно питање, а то је храм Светога Саве у Београду.

Ми смо 1965. године упутили Савезној верској комисији представку по томе, са потписима свих архијереја. Они су (Савезна комисија) пренели на вас, односно СР Србију. Ја сам о томе са Вама разговарао прошле године у манастиру Раковица и ми смо се усмено нешто и споразумели. Чак на изричито и поновљено питање упућено тада Председнику Стаменковићу од стране Епископа шабачко-ваљевског Јована, “чија је својина започети храм Светог Саве”, Драги Стаменковић је одговорио: “Ваша”. Међутим, после када смо примили од Вас писмено – за Свети архијерејски сабор – у њему је било нешто сасвим друго од онога што смо се ми споразумели?!?”
На ово је Немања Марковић одговорио: “Нема разлике у нашем одговору у акту. Ту је требало да буде Музеј Српске православне цркве, а нисмо се били споразумели да се Храм денационализује и врати у својину Цркви”.

Видевши шта се иза овога крије, Његова Светост је подсетио да је 1966. године “Свети архијерејски сабор донео одлуку и умолио да се из Храма иселе предузећа и станари и да се све то очисти и улази привремено зазидају. Не знамо шта је с тим било, а ево налазимо се пред заседањем Светог архијерејског сабора?”
“Имамо чврсто обећање од надлежних из Скупштине града Београда да ће се то у најскорије време учинити” – одговорио је Марковић.


ТРЕБА БИТИ НА ВИСИНИ

У разговору пак са Миком Шпиљаком, председником Савезног извршног већа Југославије, 29. августа 1967. године објаснио је цео проблем продужења зидања Храма и подсетио да је, у своје време, по том питању, Савезној верској комисији упућена представка коју је потписао Он, као Патријарх српски, и сви архијереји Српске православне цркве. Међутим, Савезна комисија је ово упутила Извршном већу Србије.
“Ми смо, наставља Свјатјејши, са њима имали разговор (мисли на Извршно веће Србије) и били смо готово дошли до решења. Али, када смо тражили да нам то и напишу, написали су нешто сасвим друго, од онога што смо се били споразумели. Па то не иде тако! Треба бити на висини!

Ако имамо слободу, онда зашто да нам се не дозволи да верујући народ продужи да зида започет храм Светом Сави? Јесмо ли грађани ове Земље и јесмо ли равноправни са осталима!?! Ето, на пример, слична ситуација је била са започетим подизањем католичког храма светог Анте у Београду, па је његово продужење одобрено и завршено, против чега ја немам ништа, али зашто два мерила?”

У даљем излагању, Његова Светост је објаснио како је уопште дошло до формирања Друштва за подизање храма Светог Саве… Ја вам ово, Господине Председниче, помињем као наш важан проблем и молим Вас да се њиме позабавите и поклоните му пажњу.”
“Да ли сте то рекли онима у републици Србији”, упитао је Председник?
“Не само да сам рекао, одговорио је Патријарх, него и промукао говорећи и њима и другима, и не само ја, већ и сви наши архијереји, али не нађосмо отвореног срца – да нас услиши! Ето, за то и Вама данас износим, са надом за разумевање”.


НЕОДРЖИВ РАЗЛОГ


После два дана, тачније 31. августа 1967. Патријарх Герман је – по истом питању – посетио Ђурицу Јојкића, председника Извршног већа Србије, и упознао га са тражењем Српске цркве да јој се дозволи да продужи започето зидање храма Светог Саве на Врачару. Укратко је изнео све раније разговоре које је, по овом питању, водио са меродавнима, учинивши посебан осврт на прекјучерашњи разговор са Миком Шпиљаком, председником Савезног извршног већа.

“Па, Ви сте – одговорио је Јојкић – о томе разговарали са мојим претходником Драгим Стаменковићем и, колико ми је познато, Ви сте били постигли неку сагласност…
Не, ми то нисмо могли прихватити, а осим тога, та солуција је сада превазиђена, и ми желимо да нам се то што је намењено и освећено за цркву и озидано 12 метара изнад земље, дозволи да продужимо и довршимо.”
“А, како стојите са материјалним средствима за то” – упитао је Јојкић.
Патријарх му на ово одговара: “То више није проблем. Ето, недавно смо имали заседање Светог архијерејског сабора, на коме је узео учешћа и један наш Архијереј из Америке. Преосвећени Владика Фирмилијан. На богослужењу у Саборној цркви у Београду, у свом говору, он се дотакао и тога питања и изјавио и ту, а касније и на другим местима, да је овлашћен од наших верника из САД и Канаде да изјави да је и њима свима на срцу жеља да се доврши започети храм Светог Саве на Врачару у Београду и да су они у стању и могућности да то материјално помогну. Осим тога, то би и сав наш народ, овде у земљи, прихватио и помогао.”
“Тешко је политички прихватити да емиграција прикупља и даје средства за довршење храма Светог Саве”, одговорио је Јојкић и додао: “Истина, то је моје лично мишљење, али мислим да је баш то посреди”.

“То ми је ново, коментарише Патријарх, и први пут сада чујем разлог за неодобравање. То ће бити ново и за све наше архијереје када им то пренесем. Мислим да је тај разлог неодржив… Зар се не шаљу наши радници у стране земље да зарађују валуту и да је уносе у нашу Земљу? Где је онда ту логика ствари?!?
Ако је и то за Вас не прихватљиво, Ви нам дозволите да продужимо зидање цркве и ми ћемо се поуздати у се и у своје кљусе. Јер, цео наш верујући народ је за ово заинтересован.”

На све ово Јојкић одговара: “Ја поново напомињем да су посреди политички мотиви… Треба се вратити на ону солуцију – црквеног музеја, галерије фресака и не мора бити.”
“Да, али чији музеј – поставио је питање Патријарх, и наставио: “У акту је стајало: “Музеј црквених старина”, а не каже које Цркве. То би могло значити да се ту могу унети и црквене старине и католичке и муслиманске или које друге… Устукнувши пред овим разлозима, Јојкић каже: “Па и ви и ми ћемо о томе још размишљати и видећемо да потражимо неки излаз, неко решење.”

ПРОВЕРА СТАВОВА

Обраћајући се Српском Патријарху, 22. марта 1968. године, Мика Шпиљак каже: “Ви сте нам изложили читав низ проблема. Молим Вас, дозволите да их проучим. Учинићемо што се буде могло да буду позитивно решени.

Из разговора са мојим друговима, сарадницима, добио сам утисак да је питање дозволе за зидање храма Светог Саве на добром путу и очекујемо позитивно решење. Одговорићемо Вам на све писмено или ћемо се опет састати и усмено Вам о свему дати одговор. Потребно је да проверимо све ставове…”

Како је то ишло, и споро и тешко, најбоље тврди ток разговора, вођеног 18. јануара 1968. године у Савезном извршном већу.
Овде је, у једном тренутку, Мило Јовићевић, председник Савезне верске комисије, рекао: “Чини ми се Католици подижу у Титограду Катедралу?”
“Подижу, наравно”, одговорио је Патријарх. “И то штампа јавно пише да ту изградњу финансира “Каритас” из Ватикана, а кад сам ја Ђурици Јојкићу поменуо питање Светосавског храма, он је поставио питање средстава. Ја сам му рекао да их за сада немамо, али да ћемо мобилисати све наше верне Србе, расуте широм света, који ће нам послати златну валуту, он се успротивио тој идеји примања прилога од наших исељеника за овај Храм.
Сада ја вас питам: зашто да се мени и то ставља као отежавајућа околност, а о овој помоћи из Ватикана и новине пишу?!?”

“Ђурица, можда, то не зна. Ми смо сви навикли да је Српска црква народна црква, а да католичку помаже Ватикан”, објаснио је Мика Шпиљак.
“А сада да се ухватим за Вашу реч, Господине Председниче, прихватио је Његова Светост, рекавши: “Српска црква је “народна црква”. Ви то добро знате… Али, и поред тога се том народу не да да доврши своју започету цркву…

Ми ћемо ту цркву довршити новцем наше деце, само не треба нам сметати. Међутим, сада Јојкић каже да оно предузеће које се уселило тамо, тражи седам стотина милиона динара да би се иселило. Са каквим правом оно то тражи? Нека покаже уговор ко га је пустио тамо и коме је до сада плаћало коришћење тога објекта!

Патријарх Гаврило је 1939. године, са целим Светим архијерејским сабором, извршио освећење ових темеља и за нас је то велика светиња. Међутим, тамо се налазе најпрљавије просторије, почев од гаража до клозета, што нас страшно вређа и боли, и они сада траже седам стотина милиона динара, као да нам то продају. Као да то није наше.”
“Па то је било национализовано”, покушава да објасни Мика Шпиљак. “Зар се може црква национализовати?” – пита Патријарх, а Шпиљак наставља: “Било је свашта. Ето, ми сада у Загребу држимо једно семениште Бискупије и у њега смо сместили у болницу”.
“Ево читали сте, сада каже Патријарх, како су Католици добили осам локација за цркве у Загребу, а ја девет година молим локацију за цркву на Карабурми, па ништа…
Ја Вас, опет молим (Председника Шпиљака), ако би сте и једну реч казали онима доле у Извршном већу Србије, учинили бисте државнички потез великих замаха…
Ја, у јуну ове године, треба да идем у Енглеску и да узвратим посету Кентерберијском Архиепископу. Међутим, сећам се када сам – као Епископ, 1951. године, ишао у Америку, пред црквом у Чикагу сачекала ме је група униформисаних људи и упитала: “Ми смо четници, шта велите на то?! – ја сам им одговорио: “Српској цркви су сва њена деца једнака и мила”.

Ја знам да ћу се и овога пута срести са нашом емиграцијом и сасвим сам сигуран да ће поставити питање о Светосавском храму. Шта ћу да им одговорим… Желео бих да имам нешто конкретно да им кажем, јер они су дезинформисани. Јер, добијам разна писма у којима ме осуђују и питају: “Зашто спаваш, зашто свештенички подмладак не подижеш?”

ПРЕДЛОГ ЗА ДРУГУ ЛОКАЦИЈУ

Тридесетог септембра 1971. године Патријарх Герман посетио је Драгослава – Дражу Марковића, председника Скупштине Србије, који је после дуже дискусије по питању враћања Српској цркви започетог Спомен-храма Светог на Врачару, дословно рекао:
“Не би се ни у ком случају могло одобрити да се настави зидање и подигне започети Храм поред Народне библиотеке, која је лоцирана и подигнута.

Започети Храм могао би се, можда, вратити Цркви у својину, с тим да се то адаптира и у њега смести Музеј Српске православне цркве. У том случају Држава би материјално помогла (мисли на адаптацију).

Може се, евентуално, ићи и на то да се за подизање храма Светог Саве потражи и одобри нека друга локација”.
На ово је Његова Светост рекао: “Друга локација за Српску православну цркву је неприхватљива”.


ТРАЖЕЊЕ ЧАСНОГ ИЗЛАЗА

Приликом своје посете Миленку Бојанићу, председнику Извршног већа Србије, 22. марта 1973. године, Његова Светост је рекао да проблем започетог храма Светог Саве на Врачару увек истиче на прво место, што је већ познато. “Познато је”, рекао је даље, “да је нама предлагано нешто друго у вези с тим, но ми то не можемо да прихватимо. Ако је на другим местима потребно одобрити локацију, то овде није потребно, јер локација већ постоји. Храм је започет и већ доста озидан у висину. То је, кажем, почето и не знамо и не разумемо зашто нам се ускраћује да Храм продужимо и да се цео српски народ на тај начин одужи Светом Сави, чије су заслуге за нашу Цркву и сав наш народ врло добро познате.”

“Прочитао сам Ваш разговор са Драгославом Марковићем са Вашег састанка 1971. године, у коме је разговарано и о овом питању. Чини ми се да би се могао пронаћи један частан излаз у томе да то буде Музеј (црквени) и ако би се то прихватило, ми бисмо били спремни да то и материјално помогнемо, пошто знамо да за адаптацију тога Ви немате новаца” – одговорио је Председник Бојанић.

Саслушавши ово, Његова Светост каже: “Та идеја је давно потекла, и то за време Вашег претходника Драгог Стаменковића. Ја сам са члановима Светог архијерејског синода имао састанак и разговор с њим. Били смо се споразумели да нам један такав предлог Извршно веће Србије достави у писменој форми, па да ми то изнесемо на решавање пред Свети архијерејски сабор, који је надлежан за то. Испуњење датог обећања чекали смо дуго, али узалуд. Када је Сабор већ почео са радом, тражили смо да нам се то достави и достављено нам је, али то није одговарало нашем договору и ствар је пропала”.

ТО СЕ НЕ МОЖЕ ЗАБОРАВИТИ

“Први наш проблем јесте проблем продужења зидања храма Светог Саве у Београду” – рекао је Патријарх Герман у свом разговору са Миланом Вукасовићем, председником Комисије Савезног извршног већа, 19. маја 1976. године.

Рекао је, исто тако: “То је започето још пре рата и озидано је скоро 12 метара висине изнад земље. Ми бисмо зидање хтели да наставимо и да се са тим Спомен-храмом одужимо нашем Светом Сави. Но, са одобрењем за то затеже се и одобрење нам се не издаје. Наводе се неки чудни разлози. Наиме, да је ту Народна библиотека, па није подесно да поред Библиотеке буде и храм Светог Саве, јер то се урбанистички не уклапа. А ја се питам, па да ли су урбанисти када су одређивали локацију за Библиотеку видели да ту постоји започети храм Светог Саве, чије зидање је започето далеко пре Народне библиотеке и шта Библиотеци смета храм Светог Саве, првог и највећег српског светитеља и просветитеља, и зар нису школе увек зидане у близини храмова, а Црква ширила и одржавала просвету?
На све ово Вукасовић је само одговорио: “Што се тиче храма Светог Саве, ја сам о томе разговарао са Стамболићем (вероватно Петром), Чкребићем и другима. Стекао сам утисак да сви они са којим сам разговарао желе, и расположени су, да се ово питање на неки начин реши и да то буде нека средина између култног Храма и споменика Светом Сави, који заслужује поштовање свих људи ове Земље, јер је својим животом и радом себе наметнуо људима и то се не може заборавити ни заобићи”.


* * *

У разговору, пак, 11. марта 1977. године, Вукасовић је рекао: “Ја сам у обавези према Вама, Ваша Светости, по неким питањима, које сте Ви поставили у Вашој посети мени. То су следећа: Питање храма Светог Саве у Београду. Ми смо о томе нешто разговарали и договорили се. Надам се да ће се тај проблем некако решити, али нешто више о томе чућете од Душана Чкребића, председника Извршног већа Србије, који ће Вас посетити. Углавном, одлучили смо да то буде Галерија фресака, а за узврат за то да Вам се одобри локација и подизање новог Храма на Карабурми”.

“Али, то је посебан проблем и не треба га везивати са проблемом храма Светог Саве” – био је енергичан Патријарх.

НЕ ПРЕСТАЈЕМО МОЛИТИ

Приликом своје посете Драгославу Марковићу, председнику Председништва Србије, 11. маја 1977. године, Патријарх Герман је рекао: “Ми не престајемо молити да се дозволи да се продужи зидање храма Светог Саве. Мислио сам да је то било решено… Међутим, од тада и о томе ни стрва ни јава, иако наши разговори о томе трају већ 10-15 година…”
У вези с тим, подсетио је на велики број детаља везаних за то још увек нерешено питање у односима између Цркве и Државе, па се прешло на друге ствари које су дубоко задирале у те односе, док Душан Чкребић, председник Извршног већа Србије, није рекао: “Сада да се вратимо на храм Светог Саве. Ја сам, ваљда, последњи са којим је Ваша Светост о томе разговарао.” “И пети” – додао је Његова Светост…

ИДЕЈНИ ПЛАН АДАПТАЦИЈЕ

Десетог јануара 1978. године, Председник Извршног већа Србије Душан Чкребић, са групом сарадника, посетио је Музеј Српске православне цркве, Патријаршијску библиотеку и Придворни храм Светог Симеона Мироточивог, затим учинио посету Патријарху Герману.

Описујући тај сусрет, хроничар каже: “У току разговора Г. Чкребић је упитао Његову Светост да ли има и каквих нерешених проблема између Државе и Српске православне цркве?

“Има”, одговорио је Његова Светост Патријарх, “али ја ћу споменути сада само један – а то је храм Светог Саве у Београду. То је за нас најболнији проблем. Разговарао сам о њему са више Ваших претходника, почев од Драгог Стаменковића пре десет година у манастиру Раковица, па са Ђурицом Јојкићем, Миленком Бојанићем, Петром Стамболићем, Дражом Марковићем. И, увек се догађало, као да дођемо до неког договора, а време прође, а ми до данас ништа конкретно нисмо урадили.”
Чкребић је на ово рекао: “Ми смо ово разматрали и одлучили, у вези наших ранијих разговора, да то треба да буде “Дом Светог Саве”, у који би били смештени Музеј и Библиотека Српске православне цркве, као и – ако се сложите – Галерија фресака, за коју би улаз био одвојен, са друге стране… “.

КАКО СЕ ЗНА И УМЕ

Четвртог априла 1979. године Његова Светост Патријарх Герман, заједно са члановима Светог архијерејског синода (Митрополит црногорско-приморски Данило и Епископ шабачко-ваљевски Јован), посетио је Александра Фиру, председника Савезне верске комисије, и том приликом изложио цео историјат покушаја да се Српској православној цркви врати и одобри довршење Спомен-храма. Почео је, кажу, од састанка у Раковици са Драгим Стаменковићем (1966) и покушајем да се проблеми реше, па до најновијег разговора са Душаном Чкребићем.

Записано је да је, у овом моменту, Његова Светост уверавао Председника Фиру да би Српска православна црква била задовољна када би добила само дозволу да се настави са зидањем храма Светом Сави, без икакве материјалне надокнаде од стране Државе, јер Црква разуме тешке материјалне прилике у којима се Држава налази и ради којих многи кључни послови су стали. Црква би радила и градила како зна и уме.

СВЕ ОСТАЈЕ НА РЕЧИМА

У разговору пак Његове Светости са Добривојем Видићем, председником Председништва Србије и Душаном Чкребићем, председником Скупштине Србије, 1. јуна 1981. године, одмах после поздрава и међусобног упознавања, Председник Видић је рекао: “Ми смо по питању храма Светог Саве, у свим институцијама усагласили своје мишљење. Остало је само да Извршно веће (Скупштине Србије) донесе одговарајуће одлуке. Нас, тренутно, интересује само Ваше мишљење о том проблему. Иначе, мислим да је то договорено.”

Прихватајући ово као знак добре воље, Његова Светост му одговара: “О томе је говорено још 1966. године са Драгим Стаменковићем, као председником Извршног већа Србије, а говорено је са свим његовим наследницима, све до Душана Чкребића и оних после њега. На жалост, мора се признати, ми се ту вртимо у круг као грамофонска плоча. Увек остаје све на речима”.
НЕДОВРШЕН ГРАД

“У суботу, 14. новембра 1981, на програму Телевизије Београд емитован је прилог о Чубури. Водитељ је разговарао са грађанима о урбанистичким и културним вредностима овога дела Београда. Поред осталих, разговарао је и са викарним Епископом Данилом о храму Светог Саве. Епископ Данило је рекао да је место где су темељи овога Храма свето, јер је ту спаљено тело Светога Саве. Спалили су га Турци да застраше све Српство, но тај је чин имао обратан учинак. Због тога је Свети Сава на неки начин мученик, над његовим мртвим телом почињено је страшно насиље. Владика Данило је рекао да су темељи започете цркве чврсти темељи, а не рушевине. Ту је започета градња Храма, који ће када буде саграђен бити највећи на Балкану. Градњу је прекинуо рат 1941. године.

Но, то нису зидови плача, већ зидови наде. Док тај храм не буде изграђен, Београд неће бити довршен град, као што би био недовршен Рим без куполе Базилике Светог Петра, или Париз без торњева Богородичине цркве, или Москва без кремаљских торњева. Изразио је наду да ће храм бити довршен.”
(То се, ево, хвала Богу, испунило -М.Д.Ј.)