Публикације

22.2.2006. ПОЛИТИКА
Културни додатак, Мирјана КУБУРОВИЋ


Изазови црквеног градитељства

Живописање Светосавског храма

Велико искушење како за уметнике тако и за теологе, јер готово да нема правог узора по коме би се направио мозаик чија је површина 15 хиљада квадратних метара

Само три цркве у православном свету по димензијама и проблематици одговарају концепту Светосавског храма на Врачару који је српско Министарство културе августа 2003.године са Светосавским платоом прогласило „културним добром од националног значаја”: једна је Аја Софија, која је Богдану Несторовићу и Александру Дероку била модел по коме су урадили пројекте за београдски храм, други је Исакијевски сабор у Санкт Петербургу, трећа је црква Александра Невског у Софији. Иако се са њиховим неимарима одавно не могу размењивати искуства, градитељи Светосаваког храма уверавају да је „већ урађен огроман део посла”.

Драгомир Ацовић, главни архитекта за унутрашње уређење Спомен храма Светог Саве каже да су „радови на конструкцији и спољном уређењу Храма већ завршени 96 или 97 одсто. Остали су, иако нису велики по обиму, неки важни радови који ће битно утицати на дефинитивни изглед Храма”. Спољном изгледу значајан коначан акценат већ ове године даће камена орнаментика у коју спадају капители на стубовима, фризови, розете на сва три портала, свих девет дрвених врата треба да добију завршну облогу у месинганим рељефима са спољне и унутрашње стране, а остало је и да се заврше мозаичне лунете изнад свих улаза, уклешу библијски натписи изнад врата, монтира пет кружних рељефа на источној апсиди према улици Боре Станковића са симболима четири јеванђелиста и христовим монограмима...

„Кад све то буде завршено, а верујем да ће све, осим живописа од мозаика, бити готово за мање од три године, имаћемо оно што се желело од првог тренутка, и онда кад су то радили Несторовић и Дероко, и у време кад је то радио Бранко Пешић, и у ово наше време, а то је да Храм на даљину делује својом монументалношћу и масом, позивајући људе да му приђу што ближе да би видели детаље и да би ушли у цркву”, каже Ацовић и додаје:

„Мало људи поима да ми под кровом Спомен храма Светог Саве имамо три цркве: велику саборну или катедралну посвећену Светом Сави, у крипти имамо цркву посвећену Светом кнезу Лазару, а на галерији параклис који још није званично добио посвету, али постоји предлог да буде посвећен светима Ермилу и Стратонику, првим београдским хришћанским мученицима, како би се прилично слабачак спомен на њих оживео и наши људи постали свесни да је ово тло хришћанског мучеништва од првих векова постојања Цркве”.

Три цркве у једној

Осим спољних камених украса на мермерним порталима и бифорама, камена пластика краси и унутрашњост монументалне цркве коју многи, по значају који ће, кад буде завршена, имати за сав православни свет како у уметничком, тако и у градитељском, теолошком и историјском погледу, упоређују са римском базиликом Светог Петра. Уз напомену да у нашој старој црквеној архитектури постоји традиција камене пластике која је, махом, била везана за спољне елементе, Ацовић каже да су „Несторовић и Дероко постављајући концепцију Храма одредили да значајан део у унутрашњем изгледу мора да заузме камена пластика, али не као пуне скулптуре какве су заступљене у западном хришћанству, него као декоративни елемент који је у овом случају знатно више заступљен него што је то код нас био обичај. Зато имамо око 800 квадратних метара рељефа компонованих од мотива камене пластике из Студенице, Дечана и неких цркава и манастира моравске школе, који су у највећој мери резултат мајсторског рада Александра Дерока, апослутног велемајстора те врсте декоративног израза у архитектури. На сву срећу сачуван је један број његових оригиналних цртежа и ми смо покушали да његову идеју поштујемо до краја”.

Напомињући да је, за разлику од наших старих црквених споменика који, колико год да представљају духовни и спиритуални домет, нису велики по димензијама, на Храму на Врачару постављен задатак нов за укупно наше црквено градитељство, и средњевековно и савремено, јер је овде реч о монументалности, о огромним димензијама, Драгомир Ацовић каже да „кад се изгради један овакав храм, онда он сам по себи не дозвољава да се у њега као копија пренесе било шта што већ постоји, иако није спорно да постоји обавезан канонски део који ће бити поштован и при унутрашњем уређењу Светосавског храма”.

„Зато ми и не можемо да овде једноставно пренесемо чак ни оно што је ремек дело црквене уметности, јер кад ремек делу повећате димензије неколико пута, питање је хоће ли оно и даље то остати. Купола ће пет-шест пута бити већа у односу на куполе класичних цркава, што значи да се и све димензије увећавају толико пута, а није реч о сантиметрима, већ о метрима. Због тога је Синод СПЦ формирао једну комисију, којом руководи митрополит Амфилохије, а чланови су владике Хризостом и Игњатије и један број историчара уметности, сликара и теолога, која се стара о уређењу унутрашњег простора покушавајући да он буде логична целина”.

Верујући да ће кад буде завршена ова црква постати камен међаш и модел за све будуће сакралне објекте, и мале и велике, главни архитекта за уређење унутрашњости Спомен храма значајним за његову уникатност сматра одлуку донету пре 70 година да се живопис уради у мозаику, али и признаје да је мозаички живопис и највеће искушење, подједнако за архитекте, теологе и уметнике.

Мозаик у православљу

Може ли се искушење избећи ако се мозаички живопис замени фрескама, тим пре што део домаће јавности сматра да мозаик није својствен православној, већ католичкој црквеној уметности. Архитекта и хералдичар Драгомир Ацовић о оспоравању аутентичности мозаика у православној уметности и архитектури каже:

„Према замисли Несторовића и Дерока главни простор цркве треба да буде до висине од седам метара обложен каменом у два тона, тамно црвено и тамно зелено, а изнад те висине зидови треба да буду у мозаику. Ко сумња да су мозаици део наше, православне црквене уметности, очигледно не зна да се управо мозаици налазе у свим сакралним споменицима које сматрамо темељима наше литургичке архитектуре. Да поменем Аја Софију, цркву Свете Ирене и манастир Дафни, Светог Луку у Фокиди и цркву Богородице у Хори, потоњу џамију Кахрију, да подсетим на време кад је тај византијски дух и стил у уметничком верском исказу припадао не само овој страни Дрине, него се протезао и далеко на запад, стигавши до Венеције, јужне Италије, Сицилије. Питање да ли је мозаик православни или није, никад није постављало, али је његову заступљеност одређивало богатство ктитора. Наши владари, на жалост, никад нису били толико финансијски моћни да би могли да се определе за ову изузетно скупоцену технику, али однос према мозаику показује и чињеница да у старијим примерима нашег црквеног сликарства има покушаја имитације мозаика, позадина је бојена златном бојом по којој су исцртаване коцкице”.

Сматрајући да Спомен храм Светог Саве, „заветни пројекат за који припрема траје већ читав век, а изградња с прекидима ево већ седам деценија, и који је по димензијама монументалан, не можемо да украшавамо на исти начин као да се ради о цркви уобичајених димензија”, архитекта Ацовић сматра да фреско-техника у амбијенту ове грађевине не би била прави израз, упозоравајући да „немамо право да увек преиспитујемо, мењамо и оспоравамо све што је урађено пре нас, јер увек почињући из почетка сами себи одузимамо прилику да сваки крупан и битан подухват доведемо и до половине, а камо ли до краја”, каже.

На питање кад ће почети постављање мозаика, Ацовић каже да комисија Синода СПЦ још разматра расписивање конкурса за решење монументалних главних композиција.

„Сцене и фигуре које ће попуњавати унутрашњи простор морају бити импозантних димензија како би се виделе и са удаљености од 60 метара, колико има од пода цркве до куполе. Ако се не нађе право решење могло би се догодити да те фигуре димензија од 6, 12 или 14 метара делују застрашујуће, а не да изазивају духовно узнесење. Зато сматрамо да за монументалне композиције треба расписати озбиљан међународни конкурс са прецизним задатком. Ко буде одабран као најбољи, урадиће картоне за све велике композиције и поставити основни ликовни израз који мора да буде усклађен са архитектуром, материјалом и димензијама. Монументалне композиције морају да поседују јединственост духа, стила и нарације, што значи да треба да их осмисли један уметник како би се избегла уметничка какофонија, а онда ће тимови мозаичара ту замисао претворити у дело”.

Сматрајући да је за рад на мозаичком живопису потребно од 80 до100 мозаичара, Ацовић каже да је група младих људи који су завршили ликовну и примењену уметност и већ се опробали на изради мозаика годину дана била на специјалистичком курсу у Риму.

„Сврха њиховог школовања у познатом центру Алети била је да се обуче у савременим технологијама које захтева рад на огромним површинама и да изуче организацију тимског рада. Очекујемо од њих да руководе тимовима мозаичара, али и да свој уметнички сензибилитет искажу како би се монументалне мозаичне композиције изабране на конкурсу пренеле на зидове и сводове Храма. То не може да уради било ко, јер то није механички посао. На пример, кад комисија одлучи да се у куполу постави Пантократор или Вазнесење, што су опције у разматрању, од уметника који буде преносио идеју са картона у мозаик у куполи зависиће да ли ће она подједнако добро изгледати кад се гледа са удаљености од 60 метара, или са галерије и дистанце од 40 метара, или кад јој се у куполи приближите на 12 метара”.

Сматрајући да ће рад на живописању Храма потрајати, архитекта Ацовић не пориче да је оптимиста кад процењује да ће се мозаик радити од четири до шест година. Многи су уверени да је за тако обиман посао потребно два или три пута више времена.

Мирјана КУБУРОВИЋ


  назад
врх стране