Публикације

24.7.2001.
ГЛАС ЈАВНОСТИ А. Суботић


Интервју протонеимара Храма Св. Саве проф. др Војислава Миловановића:

"Спомен-храм Светог Саве на Врачару прва је јединствена, саборна, једнодушна задужбина читавог српског народа, свеколиких Срба, свих и свуда по свету. Ту општу кућу, тај храм храмова - ономе који је поставио и под њим положио тапију наше духовности, запечаћену печатом са четири слова - подижемо саборном вољом, о свом трошку, на овој земљи Христом нам дарованој." (Матија Бећковић)
Надахнућу које градитељима храма Светог Саве ове речи Матије Бећковића пружају одавно, придодат је и осећај извесности да ће започето заиста бити довршено.

Под покровитељством др Зорана Ђинђића, председника српске Владе, 5. јула 2001. године иницирано је реосновање Друштва за подизање Храма Св. Саве на Врачару. Рок који себи дају неимари је 2004. година. Тиме је најављено разрешење свих проблема, стварних или проузрокованих свакаквим гласинама.
Пре 15 месеци, 4. априла 2000. године, Свети Архијерејски Синод именовао је проф. др Војислава Миловановића за протонеимара изградње Храма. У међувремену, као ванстраначка личност, господин Миловановић је постао и министар вера у Влади Републике Србије. Колико поверење ужива у Српској православној цркви, показују речи протојереја-ставрофора Милана Д. Јанковића, генералног секретара Светог архијерејског синода: "Нема потребе да било ко од нас говори о изградњи храма, Црква стоји унапред иза свега што каже Воја Миловановић".

Како ће изгледати ентеријер који се у овој фази не наслућује?
- Пројекат се још ради. Ту су укључени експерти из архитектуре, историје уметности, ликовне уметности, теолози, литургичари. Ову комисију је водио блаженопочивши владика Сава. Очекујем да ће, кад дође време постављања мозаика, и уређења ентеријера уопште, тај пројекат бити готов - каже Миловановић.
- Изградња храма текла је интензивно у првој фази, од 1986. до 1991. године. У почетку, у благајнама храма било је свега око 100 хиљада немачких марака. Али, Бог чува храбре! Следећих неколико година, у преображавању националне и верске свести, прилози су долазили са свих страна, у распону од пензионерске "једне црвене", до неколико стотина хиљада марака. Од 1991. до 1996. градило се слабо, а следеће четири године нимало. Основни разлог што је прекинута градња је време ратова, избеглица, кад се сматрало да новац треба трошити на друге ствари. До почетка 2000. све је било зарасло у коров, запуштено градилиште постало је стециште наркомана. Све то је стварало тужну слику, а многима је изазивало и осећај стида. Велики проблем је био да се изнесе 1.400 кубика шута, да све личи на уредно градилиште и свето место. Нова ограда која је постављена омогућава грађанима увид у то шта и како се ради - каже за "Глас" Миловановић.

Једна од карактеристика српског менталитета јесте и склоност ка гласинама и свакаквом претеривању. Смењивале су се приче, уз помињање "чврстих" доказа о слегању храма, напуклинама куполе и зидова, радиоактивности материјала. Те гласине наш саговорник овако коментарише:
- О слегању храма и другим техничким аспектима само ћу рећи да је законска обавеза да се храм континуирано прати геодетски. Утврђено је да су сва слегања много мања од пројектованих, износила су неколико милиметара годишње, и важно је да су била равномерна. Слегања више нема, сваких шест месеци се мери, па са сигурношћу могу да кажем да храм не тоне. Не треба заборавити да је у близини и подземна железница, и да се због тога читав овај крај пре десет, петнаест година слегао.
Кад је купола у питању, подизање 4000 тона на 40 метара висине подразумева и одређене деформације, због предвиђених неравномерности у том подизању. Међутим, од постављања купола више нема додатних напона у себи - изузетно је стабилна. Уобичајена испитивања вршили су институти факултета из Новог Сада, Суботице и Београда.
Приликом помињања радиоактивности, мисли се на гранитне венце. Сваки гранит је, мање или више, радиоактиван на оном нивоу ког у природи има где год се окренете. То је веома далеко од тачке коју сматрамо опасном, а пошто су то мале количине гранита на великим висинама, не постоји ни теоријска могућност озрачивања, било радника било будућих посетилаца. Узгред, храм је недавно претрпео један од највећих земљотреса у последњих сто година - онај у околини Мионице, а да се на њему то није приметило ни на један начин.
До 1991. године било је завршено око 90 одсто армирано бетонске конструкције. У 2000. години, између осталог, заштићена је конструкција у реактивним местима на куполи и полукуполама, као и спојеви и фуге монтажних елемената, завршено је покривање куполе и припрате бакарним лимом. Урађени су армирано-бетонски венци, пиластри и капители на централној куполи и полукуполама припрата.
Сада се ради подземна етажа у којој су крипта, ризница и музеј Српске православне цркве и, наравно, неизбежне техничке просторије - за климатизацију, вентилацију и подно грејање. На дубини од око седам метара од садашњег нивоа изградиће се простор од преко 1800 метара квадратних. У крипти ће бити десет гробних места. За изградњу армирано бетонске конструкције крипте средства су обезбеђена.
Изградњом крипте потпуно ће се завршити груби грађевински радови и створиће се услови за коначно уређење ентеријера и екстеријера. Упоредо са овим радовима, а зависно од прилива средстава, требало би отпочети са декоративном обрадом капитела - клесарским радовима, и облагањем Храма мермерним плочама. Подсећам да су средства за звона, која се лију у чувеном аустријском "Грасмајру", обезбеђена потпуно донацијама и износе око 330 хиљада долара - истиче наш саговорник.

У поређењу с трошковима изградње сличних објеката у свету, упадљиво је колико је наш храм јефтинији. Код многих та чињеница изазива дилему о квалитету и дуготрајности грађевине.
- Рачуна се да је за завршетак потребно још око 13 милиона долара. Толико би коштало, уз остале радове и материјале, облагање храма мозаиком. Тиме ће укупна цена подизања храма бити до 50 милиона долара - каже Миловановић. - Овде су долазили најпознатији експерти из целог света, и увек су се чудили колико је мали износ предвиђен за наш храм. На пример, московски храм Христа Спаситеља, који јемањи, коштао је око 500 милиона долара. Додуше, то је делимично због тога што они имају много пропратних објеката, али не треба заборавити да је српско градитељство и његова авангардност у техничком смислу познато читавом свету. Дакле, то што је храм толико јефтинији, јесте питање знања и рационализације, а не лоше градње и неизвесне трајности - завршава министар Миловановић.
Из Демохришћанске странке Србије потекла је идеја да се 2004. године, између завршеног храма Светог Саве и споменика српском вођи, одржи централна свечаност поводом 200 година Првог српског устанка. То би означило и столеће од почетка прикупљања пројеката за изградњу храма. Сигуран сам да идеја о реоснивању Друштва за подизање Храма, која је несумњиво најважнија за завршетак изградње, нема у корену тежњу за рекламирањем њених покретача и промотера, већ жељу да се више не брукамо. После свих ових ратова и осиромашења матице, можда можемо да очекујемо да се и дијаспора мало више активира. Сви Срби су дужни да заврше свој заветни храм.

Било би лепо кад би се, бар за тренутак, слика готовог Храма преселила из будућности у главе оних који ишчекују, од средине осамдесетих, да бела мермерна фасада обасја врачарски плато. Није више реч о нестрпљењу, већ о безвољности до равнодушности, која прети да завлада, између осталог и кад се говори о храму. Поред градилишта стасавају нове генерације уз исти призор - недоречености и немоћи, и можда би тренутак јасне визије завршеног Храма био какав-такав подстицај повратку општем оптимизму.

Године 2004, кад је предвиђен завршетак екстеријера Храма и Парохијског дома, могла би бити значајна не само због прославе двестогодишњице Првог српског устанка, већ због прилике да видимо је ли у тој грађевини добијен симбол новог, здравог живота српског народа, или само историјски споменик светосављу.
Уз гласине, ни празноверје није поштедело градњу Храма. Позната је прича по којој ће радови бити завршени тек кад се Срби "заокруже" као народ. Каже Миловановић: Ако сам верник, не могу бити сујеверан, а као инжењеру који познаје објекат, то тек не би приличило. Сећам се дана кад се дизала купола, заједно с монтираним крстом. Неке старије жене из публике су се узнемириле јер нису виделе хидрауличне пресе, па им се чинило да купола сама иде у небо. Највећи посао инжењера је тада био да то демистификује. Али, једну занимљивост ипак истичем - никад нам се није десило да на Светог Саву није сијало сунце. У Земуну, на пример, облачно или снег, а овде - сунце. Или, дође Патријарх, а ако је било невреме пре тога, разведри се. Заиста, занимљиво!

Три године је довољно да се види који пут је изабран. Већ за неколико месеци, у октобру, требало би да буду постављена звона, њих 49. Заједно ће чинити карилон, музички инструмент или "свирајућа звона", којима ће моћи да се управља непосредно - клавијатуром, или компјутерски. Биће занимљиво чути кад звона, више од двадесет тона тешка, и распоређена у четири и по октаве, буду свирала свакодневно у подне химну Светом Сави, а сваког сата рефрен. Српски министар вера и протонеимар храма Војислав Миловановић истиче да је карилон у традицији и православних и осталих хришћанских народа, да су познати они у Русији и Грчкој, а да су посебно компоноване композиције за звона у Русији.
- Имамо и траку на којој је снимљена управо Светосавска химна - каже Миловановић.
Пошто се до краја године планира и завршетак крипте, требало би очекивати да ће божићна литургија 2002. бити прва уз звона, али и прилика да се под кровом Храма окупи свих предвиђених 10 хиљада посетилаца.

Својевремено, дошло је до потпуно опречних мишљена о томе да ли је у православљу обичај да се свира звонима. Па где ли је онда снимљена грамофонска плоча с музиком руских звона коју смо слушали у току разговора са господином Миловановићем?
Ни главни, велики крст, висине дванаест метара и тежине четири тоне, није био поштеђен критика и сумњи у примереност православљу. Идејни пројекат вајара Небојше Митрића прихватио је Свети архијерејски синод, а сам патријарх Герман је тај крст необично волео. Његов званични назив и јесте, уосталом, Светосавски крст.
- Необичне су дискусије око крстова - примећује протонеимар Миловановић. - Не постоји дефинисано шта је чији крст и како који изгледа. Сваки хришћански крст је леп, и постоје само навике и традиције у њиховом коришћењу. Видели смо, на пример, на католичкој цркви у Инсбруку тролисни крст, а тај се код нас сматра искључиво православним - објашњава Миловановић. Патријарх Герман је живео 92 године. Кад је 14. септембра 1958. године, у Саборној цркви, свечано устоличен, мало ко је претпостављао да ће проћи 26 година до дана када ће Душан Чкребић, тадашњи председник Председништва Србије, скинути ембарго са наставка градње Храма. Свих 88 молби и разговора с најпозванијим личностима Београда, Србије и СРЈ сведоче о стрпљењу у борби за испуњење животног сна. "Змију глади, али испод ње се вади", кажу да је изрека којом се може објаснити патријархов однос према комунистичкој власти. Четрдесет трећи наследник и чувар престола Светог Саве доживео је да види завршену конструкцију, с крстом на врху куполе. Његов наследник, патријарх Павле, проводи Храм кроз један од најтежих периода српске новије историје.
Изван цркве, човек који је заслужан јесте проф. архитекта Бранко Пешић, протомајстор изградње Храма од 1985. године. После инфаркта и званичног повлачења средином деведесетих, и сада повремено долази на градилиште. Од познатих људи, ту је и академик Злоковић, саветник за конструкцију, пројектанти Душан Арбајтер, Војислав Марисављевић, Миша Марјановић. Храм ће се одужити тако што ће у унутрашњости бити постављена мермерна плоча с уклесаним именима свих који су учествовали у пројектовању и грађењу, као и именима ктитора - задужбинара. Утемељитељима, добротворима и великим добротворима (класификација донатора), издају се Грамате, које потписује поглавар Српске православне цркве лично. Приложницима - онима која учине и најмањи прилог, издају се захвалнице, такође са потписом Патријарха. Свим умрлим приложницима одржава се сваке године свечани парастос у недељни дан, у току заседања Светог архијерејског сабора.

У тренуцима кад је прилив новца слабији, Друштво реосновано 5. јула 2001. под покровитељством Зорана Ђинђића, председника српске владе, обезбеђује поново мотивисаност и извесност градње. Тако ће се решавати финансијски проблеми.
Занимљиво је мишљење господина Миловановића о томе:
- Господин Ђинђић је врло близак цркви, и оно што није желео својевремено да се зна, јесте да је средином деведесетих организовао и финансијски значајно учествовао у осликавању мале цркве Светог Саве. Дакле, вежбао је на малом Друштву, а сад је направио једно велико, од индустријалаца и банкара из земље и иностранства. Проблем Срба је, каже Миловановић, што, мада су већина верници, свако је верник на свој начин. Чињеница је да је Ђинђић крштен и да је, за већину најважнијих поступака у опозиционо доба, консултовао СПЦ. Надам се да се ово неће схватити као омаж премијеру. Очекујем да у најскорије време Ђинђић одржи конференцију за штампу и озваничити допринос људи окупљених око завршетка Храма.

На основу макете, или компјутерски урађене слике будуће спољашњости Храма, може се имати представа о коначном изгледу грађевине, али о ентеријеру се још нагађа. У његовом уређењу се користе сви елементи пројекта Александра Дерока, сачувани оригинали су у трезору, а копије су свакодневно у оптицају. Још се не зна ко ће радити мозаик, чија ће се концепција знати кад се заврши пројекат. Наравно, технологија је усавршена, и производња каменчића за 10 хиљада квадратних метара површине је, свакако, индустријска. Комисија за уређење ентеријера сигурно ће знати коме да повери ликовно-креативни део израде.

Занимљиво је да капителе који нису урађени раније, сада клеше вајар из Хага Јован Арсенијевић, пореклом Земунац, али већ тридесет година становник Холандије.
У обиљу емотивних тренутака током градње, забележен је и следећи: 1990. приликом расписивања тендера за облагање Храма мермерним плочама појавио се и човек са понудом из Италије. Пословни разговор је текао уобичајено, све док нису ушли у Храм. Кад је гост у олтару угледао наранџасте мермерне стубове из Карере, почео је да плаче. Испоставило се да је те стубове радио управо он, као шегрт код оца, 1939. године. То му је био први посао у животу, и није знао куда су намењени. Сада их је, после више од шездесет година, поново угледао.


  назад
врх стране