Публикације

11.5.2004., Данас, Јелена Тасић

Интервју са протонеимаром храма проф. др Војиславом Миловановићем, архитектама Драгомиром Ацовићем, Ђорђем Бобићем и Ђурђицом Иванчевић

У страху да би окупљање народа око моштију Светог Саве, првог српског архиепископа и просветитеља, у манастиру Милешеви где је почивао, могло да прерасте у буну, Синан паша београдски пре пет векова одлучио је да светитељеве мошти, за сваки случај, пренесе у Београд. Није ни слутио да ће његово наређење о њиховом спаљивању на Врачару 27. априла по старом, 10. маја по новом календару 1594, потомке најмлађег, монаштву оданог Немањином сину, 390 година касније навести на одлуку о изградњи Спомен-храма Светом Сави која већ 110 година има статус "капиталног националног градитељског подухвата".
У години у којој се обележавају два века од Првог српског устанка и 600. годишњица проглашења Београда за српску престоницу, Спска православна црква и Скупштина града Београда јуче су на дан спаљивања моштију Светог Саве, заједно обележиле крај прве фазе радова на Светосавском храму, отварање Светосавског трга и полагање камена темељца за нову зграду Патријаршије СПЦ.
Према оценама историчара уметности, градња Светосавског храма представља "најзначајнији догађај у архитектури националног стила", који је постакао жестоку стручну полемику о схватању савремене сакралне архитектуре, не само у предратном периоду, него готово током целог 20. века.
Припреме за подизање велике цркве Светог Саве на Врачару започете су 1895, оснивањем Друштва за подизање храма. Краљевим указом из 1900. храм је проглашен општенародном грађевином. Те 1895, на месту старије капеле, према пројектима архитекте Виктора Лукомског саграђена је и мала Црква светог Саве, као привремено решење, јер се "очекивало да ће Светосавски храм, уоквирен репрезентативним комплексом православног 'Ватикана' брзо завршити", подсећају историчари уметности.
Прве познате скице будућег монументалног храма, замишљене по узору на западну римокатоличку архитектуру под утицајем Цркве светог Петра у Риму прилагођену православним канонима, израдио је архитекта Константин Јовановић око 1899. Први конкурс за подизање храма расписан је 1906, када су награђена три од пет пристиглих радова који су послати на увид и Петроградској академији. Други и последњи конкурс за архитектонско решење храма расписан је 1926, а основни предуслов био је да грађевина која би требало да прими 6.000 верника "треба да буде у српско-византијском стилу из доба кнеза Лазар"".
На конкурс су била пријавиљена 22 рада. Прва и трећа награда нису додељене. Другу је добио архитекта Богдан Несторовић, који је овим радом започео пројектантску каријеру, док је више радова других аутора откупљено. Као коначно решење, усвојен је Несторовићев пројекат уз корекције у сарадњи са Александром Дероком. Тиму је прикључен и коструктор Војислав Зађина.
"Компромисни спој, два у суштини различита ауторска решења, иако је ујединио њихове добре стране, није дао тражени резултат. Читава историја грађења храма претворила се у 'случај', типичан када је у питању подизање најзначајнијих и најмонументалнијих објеката код Срба у 20. веку, погодан за покретање многобројних спорова, испољавање бескрајних незадовољстава и идејних супротстављања, који су по интензитету често превазилазили ужи градитељски план", истиче у књизи "Један век тражења националног стила у српској архитектури" историчар уметности Александар Кадијевић.
Полемике око храма, али и урбанистистичког решења Светосавског платоа продужиле су се скоро донаших дана.
Крајем 1932. објављено је да ће "упоредо са градњом храма бити подигнут и комлекс својеврсног 'православног Ватикана' на Врачару. Око храма предвиђена је градња више зграда (Патријарховог двора, Богословије Светог Саве, Музеја СПЦ и библиотеке), на сва четири угла платоа". После бурних полемика, краљ Александар Карађођевић је након састанка са патријархом Варнавом (Росићем) и исцрпне анализе планова, дао пристанак да се приступи градњи према заједничком пројекту Несторовића и Дерока.
Камен темељац положен је 10. маја 1939. Изградња је прекинута бомардовањем почетком Другог светског рата. Због промене власти после рата и њеног односа према СПЦ радови су настављени 1985. под руководством архитекте Бранка Пешића. Због одлагања грађења, Врачарски храм је 40 година био "симбол отпора националног и верског поноса Срба грубој духовној блокади тоталитарног естаблишмента", оцењује Кадијевић у поменутој књизи.

Завршетак радова на првој фази изградње који је видно убрзан после промене власти 5. октобра 2000, као и најављени почетак уређења унутрашњости цркве води протонеимар Војислав Миловановић, бивши министар вера у Влади ДОС.
Гледано у бројевима, димензије Светосавског храма досежу готово светске размере. Према речима професора Миловановића, основа Врачарског храма износи 91џ81 метар. Висина цркве је 80 метара. Храм има четири звоника висине 44 метра, тако да према укупној запремини од 170.000 кубних метара за 30 одсто надмашује величину московског Храма Христа Спаситеља.
Архитекта Драгомир Ацовић, задужен за унутрашње радове у Храму, каже да само простор олтара Светосавског храма одговара величини унутрашњег простора београдске Саборне цркве. Према његовим речима, када буде завршена црква на Врачару биће највећи функционални православни храм на свету, који ће рачунајући и галерије моћи да прими 8.000 људи.
Управо завршена прва фаза радова обухвата завршетак фасаде, порте и инфраструктуре око цркве. Храм је споља обложен мермером плочама (10.000 квадратних метара) и масивним елементима (900 кубних метара). Завршене су и масивне гранитне степенице за портале. Израђено је девет масивних врата, а зимус су започети и радови на унутрашњем уређењу храма.
"Према замисли Несторовића и Дерока, који су следили модел Свете Софије, главни простор цркве, до висине од седам метара требало би да буде обложен каменом у два тона - тамноцрвеном и тамно зеленом. Изнад те висине површине зидова биће у мозаику. Његов основни тон као и код мозаика Свете Софије биће златан. Једна од измена оргиналног пројекта обухвата концепцију иконостаса. Он неће бити, како је планирано, висок 17.5 метара, што је висина шестоспратне зграде, него ће следити узор Свете Софије. Детаљи, рељефи, зидне облоге биће од белог и мермера у боји", објашњава Ацовић.

Радови на мозаицима требало би да крену од олтарског простора. Код нас се тренуто припрема седам екипа за постављање мозаика.
"Теме на мозаицима канонски су дефинисане. Предлоге даје Синодска комисија, док одлуке доносе Свети архијерејски синод и Сабор СПЦ", објашњава професор Миловановић.
Главно осветљење биће постављено у нивоу доње галерије, док ће горња галерија бити отворена за посетиоце у време највећих и најсвечанијих богослужења. Место хора предвиђено је на западној галерији и преко интерних камера имаће сталну везу са олтарским простором. На гелеријама су планирани изложбени простори, крстионице, капеле, исповедаонице...
Унутрашњи зидови у кулама, по читавој висини, биће исписани именима свих дародаваца од почетка изградње храма. Северна и јужна кула имају лифтове којима се пење до горњих галерија - галерије
куполе или спољне галерију са које "пуца" поглед на Београд и преко њега. Предвиђен је и посебан лифт за хор.
Испод већег дела цркве протеже се крипта у коју се улази преко степеништа са северне и јужне стране.
"Крипта је, према Несторовићевом и Дероковом решењу, у неким аспектима можда монументалнија од горње цркве. Из геотехничких разлога, крипта је уместо 17 укопана само шест метара. Још пре Другог светског рата одлучено је да ће у крипти гробна црква бити посвећена кнезу Лазару. Та гробна црква биће у источном делу крипте. Из олтарске цркве ће се кроз бронзана врата са степеницама приступати крипти патријараха, у којој ће бити сахрањивани црквени поглавари. Ко ће, када и како бити сахрањен одлучиваће Сабор СПЦ", објашњава Драгомир Ацовић.
Ацовић истиче да у црквама заветног типа, каква је Светосавска, постоји обичај стварања националног пантеона.
"Када се за неког утврди да представља заиста велико име у једном народу, његовој Цркви и да време није поништило успомену на њега, онда се донесе одлука да се такве особе ексхумирају и пренесу да почивају на једном месту које присуством њихових посмртних остатака добија посебну вредност и значење", објашњава Ацовић.
Према његовим речима, свој простор у крипти имаће и ризница у којој би требало да стално буду драгоцености које припадају СПЦ и њеној историји.
"Још је патријарх Варнава упозоравао да би ова црква требало да буде тако опремљена и изграђена да буде споменик овог народа и његове вере, али да не треба ићи у крајност. Не треба од тога правити споменик ради споменика. То је било добро упозорење и ми се трудимо да га се сетимо. Чињеница је да је ово, ипак, у нашем искуству јединствен случај да се подиже култни објекат ове величине и амбиција. Код свих оваквих подухвата ко год да се о њих макар очеше мора знати да ће примити више критика него похвала", каже Ацовић

Београд је јуче и званично добио Светосавски трг који је отворио васељенски патријарх Вартоломеј. Решење Врачарског платоа Ђорђа Бобића и Владимира Мацуре, које је после победе на Конкурсу дуго било предмет жестоке урбанистичке и друге полемике, после промене власти 2000. и одлуке да се крене у одлучније радове на Храму, почело је тихо да се остварује.
"После конкурсног решења урадили смо Детаљни план, да би се 10 година смењивале разне ситуације. Захваљујући акцији од пре неколико година коју је заправо покренуо покојни премијер Зоран Ђинђић ствари су се помериле. Бог нас је погледао, па смо успели да захваљујући градској влади све ово направимо. Радове су финансирали Дирекција за градско грађевинско земљиште и Градски секретаријат за стамбено-комуналне послове", објашњава архитека Ђорђе Бобић.
Плато се, према Бобићевим речима, састоји из неколико целина: порте око Храма, црквеног земљишта
порте, обележеног каменима темељцима на линији парцеле Цркве и јавног дела парка од улаза у порту до Небојшине улице и около, до Браничевске, Скерлићеве улице, где је изграђен јавни тоалет, неопходан за овакав простор. Он би требало да буде готов за месец дана.
"Урадили смо фонтану, реконструисан је споменик Карађорђу. Изграђен је Парохијски дом који припада Храму Светог Саве и, дај Боже, да наставимо да зидамо Патријаршију у наставку уз Крушедолску улицу, чиме би цео комплекс био заокружен, а трг добио своју праву форму. Плато и пратећи објекти би требало да буду завршени крајем јесени идуће године", каже Бобић.
Радовима на површини терена претходили су обимни захвати испод земље.
"Има много инсталација, а да би све то функционисало морале су да буду реконструисане све инсталације у окружењу. Захват је обуватио цео крај који је добио нову инфраструктуру, што је озбиљан градски захват", наглашава аутор пројекта. Према Бобићевим речима, уређење Светосавског трга је најтежи посао који су он и професор Владимир Мацура радили.
"Морали смо да пронађемо формулу која покрива Народну библиотеку, као типични пример модерне тог периода архитектуре који се сматра и јако успелим, као и са Храмом који представља стилизовану класику или псеудокласику. Одлучили смо се да не правимо класичан градски трг, на чему још многе колеге инсистирају тврдећи да смо направили велику грешку. Ми смо цео простор конципрали као, условно речено, неку врсту манастирског дворишта. Ту је трава, дрвеће и нашто мало зимзеленог да зашарени, што је Ђурђица Иванчевић сјајно урадила. Добили смо мирну, тиху површину са стазама које су постављене крајње функционално", објашњава Бобић.
Мало неубичајено, главна стаза на Тргу је дијагонала која прихвата људе који долазе од Славије, коју аутори пројекта сматрају главним правцем. Она води до фонтане и главног трга.
"Ми га зовемо зелени трг. Идеја је да по тој трави може да се хода. Све је слободно као енглески паркови. Сад је питање колико ће то Београђани умети да сачувају. Предвидели смо и чесме, клупе, два игралишта за малу децу, а ценимо и да ће фонтана да допринесе општем утиску", каже Бобић.
Ђурђица Иванчевић сматра да "православни храм није ни Таџмахал ни Версај, тако да је свесно
избегнуто чак и урбанистичким планом предвиђен версајски парк".
"То пре свега не одговара ни духовној, нити било којој другој визури, тако да је мени Бобићева идеја била веома блиска. Храм просто вапи за вегетацијом. Кад смо започели радове на Платоу, после дужег времена поново сам и код мојих радника осетила жељу да се ради. Не поставља се питање суботе, недеље, празника... Људи то осећају као своје. Раде ударно у три смене. По 2.000 - 2.500 квадрата зеленила дневно се поставља. У тих 10 одсто дораде која следи покушаћемо да прошверцујемо још само "тачкасто" цвеће, да не буде све зелено. У оквиру порте најесен уз зидове у углу садићемо руже грмуше", објашњавала је Ђурђица Иванчевић док су текле последње ужурбане припреме за свечано отварање.
Укупна површина Светосавког платоа у границама урбанистичких услова износи 74.150 квадратних метара. Када се одбију површине улица, то је 64.265 квадратних метара. Подељен је на Светосавски трг (43.030 квадрата) и црквену порту (21.235 квадратних метара). Под објектима је 13.315, док пешачке и зелене површине заузимају 50.950 метара квадратних.
После јучерашњег свечаног отварања, следећи корак у уређењу Врачарског платоа је сређивање простора иза Храма, улица Скерлићеве и Боре Станковића.


  назад
врх стране