Публикације

"Спомен-храм - од идеје до куполе"
Протојереј-ставрофор Милан Д. Јанковић


Подизање привремене црквице

(...) Одмах потом набављен је материјал и нађен мајстор који ће обавити радове. О томе, сада, Вечерње новости пишу: "На Савинцу већ су почели први радови око објављене задужбине Светом Сави. За сада се само нивелише земљиште и довлачи нешто материјала..." А, сутрадан, под насловом: Светосавска црква на Савинцу, објављују:
"Прекјуче, (вероватно 9. или 10. априла) по наређењу Његовог Високопреосвештенства Митрополита Г. Михаила, председник Духовног суда прота Васа Милић, прота београдски Новица Лазаревић, члан Духовног суда Ранко Лукић и Димитрије Миленковић, парох Вазнесенске цркве, извршили су освећење темеља за капелу на Савинцу, где ће се служити док се не подигне велика црква Светом Сави, уз припомоћ српског народа.

При овом освећењу темеља било је доста народа из околнних улица и веома је пријатно било оно одушевљење и радост, која је на свачијем лицу, такорећи светлила.
Иначе, ова капела треба да буде готова до 27. априла, тј. за десет дана. Предузимач је врло вредан и сигуран Старосрбијанац, мајстор Петко, који ће је за ово кратко време и подићи.

(...) Док су радови на градилишту брзо напредовали. Главни одбор је поверио неколицини својих чланова да припреме текст прогласа и детаљан распоред свечаности при освећењу цркве...

Као што је било предвиђено, црква је до одређеног рока била завршена и 27. априла освећена. Освећење је извршио Митрополит Михаило и Епископ тимочки Мелентије, уз асистенцију свештеника и ђакона, а у присуству краља Александра Обреновића и многобројног народа и ђака.

Сви оближњи домови били су кићени заставама, а на америчком конзулату вила се америчка застава..."

* * *

Пратећи даље токове изворних врела, долазимо до јасне слике, како су радови брзо завршени и како је протекло освећење. Види се да се радило са великом журбом и да је црква била врло скромна, и по величини и по уређењу, али и да је њена изградња представљала велику радост и значајан датум, не само за околне мештане, него и за сваку искрену, православну српску душу. Црквица својом архитектуром није чинила нарочити утисак, али је својом идејом и наменом изазивала поштовање и уважење, јер била је први видљиви знак остварења једне узвишене идеје и велике замисли. Њена унутрашњост је била, исто тако, скромна, али је била снабдевена свим потребним стварима и утварима.

* * *

Формирање друштва

Подизањем цркве и црквеног дома и постављањем пароха, почело је фуннкционисање и живот цркве Светог Саве, као што смо рекли, почетком јуна месеца, али живот и рад Одбора, односно Друштва, које је требало да се стара о остварењу главног циља, још није функционисало на прави начин. Привремени одбор је сада сачинио Правила Друштва и доставио их надлежном Министру на одобрење. После извесних измена и допуна, Правила су одобрена одлуком Министра просвете и црквених послова, К.Ц.Бр.1477 од 31.12.1895. Правилима је одређен циљ и задатак Друштва, као и начин рада за правилно функционисање Друштва на путу ка остварењу основног циља. Први члан ових Правила гласио је: Друштво за подизање храма Светог Саве оснива се са задаћом да оствари давнашњу жељу васколиког Српства, подизањем велелепног Храма на Врачару, као месту на којем су спаљене мошти Божјег угодника и првог српског архиепископа и просветитеља.

Члан, пак, други гласио је: Ову своју патриотску задаћу отпочело је Друштво тиме што је његов Привремени главни одбор за успомену 300-годишњице спаљења моштију Светог Саве, већ подигао на Врачару привремену црквицу, која је освећена 27. априла ове године (1895) и која ће трајати док се не подигне велелепни храм, ради којег је Друштво и основано.

Осталим одредбама регулише се начин прикупљања средстава, њихово чување, рад Друштва и тако даље.

* * *

Пошто су Правила била одобрена, Митрополит Михаило је сазвао седницу Привременог одбора 31. марта 1896. г. На тој седници је обавестио чланове да је у својству Председника упутио српском народу нови Проглас који гласи:

Браћо Срби и сестре Српкиње
Српски народ је одавно желео да свом првом учитељу и просветитељу Светом Сави подигне храм на Врачару. Ова племенита жеља почела је да се остварује. Склопљени одбор од највиђенијих људи из свију сталежа предузео је да руководи том жељом свеколиког Српства. На здравом, узвишеном, лепом и угледном месту на Врачару, који је историјски обележен, као и оно кобно место на коме су спаљене мошти Светитеља Саве и по коме се разнео свети мученички прах великога Србина и просветитеља српског и подигнута је привремена црквица, 27. априла прошле године, на дан тристогодишњег спомена на спаљивање моштију светитељевих. Ова је црква Нашим свештенодејством освећења у присуству Његовог Величанства Краља Александра и многог народа.

Ко год је био присутан на освећењу ове мале привремене црквице на Савинцу, или је са стране посматрао величанствену литију, упућену оном месту где се мисли подићи Храм - достојан споменик Светитељу Српском, тај је видео са колико оданости, чисте љубави и побожности приступају Београђани томе важном и благодарном предузећу. Одбор је после тога саставио Правила која су потврђена, али све то тек је само први корак на коме не треба да се стане.

Подизање овог Храма треба да буде дело свеколиког народа српског, као што је и живот и рад Светитеља Српског Немањића Саве посвећен био свеколиком народу српском....

* * *

После свог конституисања, Главни одбор Друштва за подизање храма Светог Саве настојао је да изврши организацију прикупљања средстава за Храм. Разаслати су прогласи и расписи у унутрашњост, са упутствима како прикупљати и достављати прилоге. Главни одбор је истовремено настојао да купи остало земљиште око црквице, потребно за нови Храм и црквене установе. Још 1895. године, после смрти Мекензија, његов наследник Х. Гинес дошао је у Београд да ликвидира са Мекензијевом имовином. Том приликом саопштио је Митрополиту да је Мекензије тестаментом завештао један део имања, које се налази поред цркве Светог Саве, за будући Храм, а остали део понудио је да прода Цркви, односно Министарству просвете за Богословију.

Митрополит Михаило је, у пратњи Епископа Димитрија, вратио посету г. Х. Гинесу у Мекензијевој кући. Гинес је тада изјавио "да жели да се овај скромни дар покојников сматра и као доказ добре воље и учешће хришћанске Енглеске према судби српскога народа, уопште, и његовој тежњи за слободом, напосе, док он лично, у извршењу покојниковог дотичног аманета, налази једну своју свету дужност.*
*(Вечерње новости, Београд 30.10.1895)
* * *

(...) Куповина земљишта ишла је споро, уз много погађања и прилично високу цену. Архијерејски сабор је откупио од Гинеса земљиште за Богословију за суму од 32.000.- динара у злату, а површина поклоњеног земљишта износила је 12.623,33 квадратна метра.*
* (Извештај за 1899)

После много преговора откупљено је и имање свештеника Милоша Симоновића 1902. године за суму од 6.000.- динара. Један део Тајсићевог имања откупљен је 1905.г. за суму од 15.000.- динара....*
*(Седница од 25. 01.1898).

У циљу стимулисања приложника, Друштво је решило да објављује имена приложника, да умрлима приређује парастос, а касније је решено да се имена приложника урезују на плоче (што важи и данас - МДЈ). Године пак 1899. Друштво је штампало нарочиту захвалницу, коју је бесплатно урадио академски сликар Стева Тодоровић.

Друштво за улепшавање Врачара показивало је велико интересовање за подизање храма Светог Саве и нудило је да, са своје стране, помогне Друштву при куповини земљишта...


Рад Друштва

Народна скупштина Србије изгласала је закон којим се Друштво за подизање храма Светом Сави, при коресподенцији, ослобађа свих поштанских такса. Закон је потписан и обнародован 04.10.1899. године.

Наредне године изашао је Указ Краља Александра Обреновића, којим се подизање Светосавског храма проглашава за општенародну грађевину.
Указ дословно гласи:

Ми Александар Први
по милости Божјој и вољи народној
Краљ Србије

Одобрили смо и одобравамо Решење Народнне скупштине од 25. јануара 1900. године, које гласи:

Да се величанствени храм Светог Саве који се има подићи на Врачару у Београду, у част и славу Великог Србина и Просветитеља огласи за општенародну грађевину.

Препоручујем нашем Министру грађевина да ово законодавно решење изврши.

На дан 25. јануара 1900. г.
у Нишу МП Александар, с.р.



Први конкурс за планове

Године 1904. прослављена је стогодишњица Првог српског устанка и у Главном одбору Друштва за подизање храма Светог Саве су одлучили да се ова јубиларна година искористи и обележи тако што ће се расписати конкурс за израду идејних скица и планова за храм Светога Саве. Пошто је била у питању једна велика и репрезентативна грађевина за чије подизање је потребна и велика стручност и генијална уметничка концепција, Главни одбор је решио да се за стручну помоћ обрати Уметничкој академији у Петрограду (Императорскаја Академија Художества в С. Петербург), с молбом да их прегледа, допуни и да после конкурса прегледа приспеле радове и на њима изврши потребне корекције и допуне. Сматрало се да ће се тако најједноставније доћи до дефинитивних планова. Решење је донето на седници Главног одбора 18. јуна 1904. године, а акт са условима је послао Митрополит Инокентије 28. јуна 1904 године.

Академија је примила писмо Митрополита са условима конкурса и предала га нарочито изабраној комисији професора стручњака, на преглед и допуну конкурса. Потпредседник Академије И. Толстој је о томе послао следеће писмо:

Ваше Високопреосвештенство,
- У допуну мога писма од 21. јула ове године, бр.1982, по питању прегледа у Академији услова конкурса за израду пројекта храма Светог Саве, првог епископа и просветитеља српског, у Београду, имам част најучтивије обавестити Ваше Високопреосвештенство да сам ја постављени проблем предао у разматрање Савету Императорске Академије уметности, који је схватајући ствар с пуно озбиљности, препоручио специјалној комисији да прегледа услове конкурса...

Добивши такав одговор, Главни одбор је пристао и на такву стручну помоћ и објавио конкурс за израду идејних скица и планова.

Конкурс је објављен у Српским новинама, бр.106, од петка 13. маја 1905.
Главне одредбе објављеног конкурса су гласиле:
1. Главни одбор Друштва за подизање храма Светог Саве намеран је да подигне цркву на Врачару у Београду, у част и славу просветитеља српског Светог Саве, на одређеном месту - где је сада мала црква Светог Саве.
2. Црква ова треба да је достојан споменик захвалности Српства и да потпуно одговара великоме и љубљеноме Светитељу и патрону српских школа; она треба да је монументална, а да је у српско-византијском стилу.
3. Да црква има величину 2000 до 2500 квадратних метара и да се предвиди систем грејања и вентилације...

* * *

У одређеном року, на објављени конкурс, стигло је пет скица и оне су послате Уметничкој академији у Петроград, на преглед и оцену. По прегледу, планови су враћени, са образложењем: "... Академска пуна седница, на дан 27. октобра 1904, проучивши ово стање, изабрала је нарочиту комисију под председништом бившег потпредседника И.И. Толстоја, у коју су ушли: г.г. П.Бенц, А.Н. Поранцев, М.Т. Преображенски, Н.В. Султанов и В.В. Суслов, за завршну редакцију овог стечаја, а при том је ова пуна седница изјавила своје опште мишљење, да у овој утакмици Академија каже који су пројекти достојни награде и да двде мотивисано мишљење о њиховој вредности, али не прима на себе никакве поправке пројеката, како о томе моли Српски митрополит, на једном месту у своме писму којом се Академији обратио.,,,"

Међутим, и поред тога, Главни одбор - посредством Руског императорског посланика у Србији, односној Академији шаље приспеле пројекте, с молбом "да Инператорска Академија уметности изволи прегледати ових пет радова и дати своје стручно мишљење о њима, као и то који од планова заслужује награду и какву?"

Савет Академије је именовао комисију за преглед пројеката који су јој били достављени на оцену и стручно мишљење.

* * *

Именована комисија је прегледала послате јој пројекте под знацима:
1. Просветитељ;
2. Алфа
3. Аја Софија
4. Три круга, и
5. Омега,
и о њима донела своје оцене уз коментар:

Због значајних архитектонских недостатака, који су означени и показани у засебним оценама свих представљених пројеката, Комисија при завршном суду о њима сматра за дужност да изјави: да с погледом на важност Храма, каква му се у стечајном програму даје, не може препоручити ни један од поднесених пројеката за остварење. Са своје стране, Комисија налази да поменути пројекти по својој вредности и по оном колико су одговорили објављеном стечају, могу бити распоређени овим редом под знацима: 1. Просветитељ; 2. Алфа; 3. Аја Софија; 4. Три круга; и 5. Омега.
После овакве оцене пројеката, Друштво је преко дневне штампе објавило да за откуп нуди, и то:

1. Просветитељ за 800.- динара
2. Алфа за 700.- динара
3. Аја Софија за 500.- динара.

Остала два неће откупљивати. Уколико аутори не желе да им се радови откупе, могу их подићи...

После оваквог резултата конкурса, Друштво је решило да причека још мало и онда да види да ли да се распише нови конкурс или да се на други начин дође до основног плана.


Краљ на слави

На црквену славу 1906. године дошао је Краљ Петар Први и Министар просвете Андра Николић. Краљ се интересовао за место на којем Храм треба да се подигне. Када му је показано, он је рекао: Боље место није могло бити изабрано!

Време од 1912. до 1919.

У времену од 1912. до 1919. године био је застој у животу и раду скоро свих институција и установа тадашње Србије. То је време балканских и Првог светског рата, када се и рад Друштва за подизање храма Светог Саве потпуно прекида...

Одмах после завршетка рата и коначног ослобођења 1918. године почиње обнављање свега онога што је услед ратне стихије било прекинуто, па и рад Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару...

Други конкурс за израду планова

Питање израде дефинитивног плана за храм Светог Саве чини својеврсну историју. О томе се много писало, дискутовало, полемисало, говорило и различито коментарисало.

После Првог светског рата створена је проширена држава, која је обухватила скоро све Србе; Београд се, бројно и територијално, повећао неколико пута; економска структура земље и валоризација новчаних средстава се сасвим изменила. Зато је Друштво за подизање храма Светог Саве прво настојало да се томе прилагоди и настоји да се прикупе материјална средства у износу који одговара савременим ценама изградње. На томе се посебно радило 1925. године, када се обележавала тридесетогодишњица оснивања Друштва. Истовремено, почело се мислити и на израду планова. На годишњој скупштини приложника Друштва, 12. фебруара 1925, у току дискусије г. Тома Цинцар-Марковић, општински одборник и члан Одбора, предложио је да се распише конкурс за израду планова за: Храм, Патријаршију, Министарство вера - Православни одсек, Богословију Светог Саве и Велики црквени суд, који би се изградили на Врачару, као седишту Српске православне цркве.*
*("Гласник" СПЦ 1925, бр.1)

Од тада се Главни одбор стално бави питањем, какав и колики треба да буде храм Светог Саве? У циљу коначног одговора на то питање, 28. марта 1926. године одржана је седница Главног одбора, коју је отворио Патријарх Димитрије и, између осталог, рекао:
- Налазим да је данас, поред свега што је до сада учињено, нужно једном за свагда истаћи и утврдити: шта хоћемо, како и колико. То морамо знати не само ми, него то мора да зна и сав наш српски народ. Јер, од тога зависи не само наша акција и успех, него и готовост српског народа да нам у помоћ притекне. То значи да оно што данас треба утврдити и осигурати јесте израда плана за подизање Светосавског храма. Стари нацрти постоје, али су они данас без икакве важности, те ми морамо добити и имати нов план и нацрте, који ће одговарати савременом стању нашег народа и његове данашње државе.

И кад се жели да Светосавски храм буде доказ нашег народног признања; да све што смо имали, све што имамо, и то у будућности осигурамо нашем роду и племену, могућно је кроз дух и основу које је син нашег народа Свети Сава, своме народу дао. Стога, свака наша материјална жртва не може никада бити равна величини рада и имена Светог Саве. И када трговци желе да у Београду подигну свој дом у вредности од 250.- милиона динара, онда заиста храм Светог Саве не сме мање да кошта, јер Храм треба да буде доказ наше захвалности, споменик наше данашњости и подстрек свима и свакоме - како треба да служи и негује своју веру...

По овоме се развила дискусија и сви су се сложили да треба расписати конкурс, али се при том морају дати извесни услови. Патријарх је био мишљења да би требало да изађу стручњаци да виде и процене ситуацију. Храм да не буде димензија Светог Петра у Риму, ни толико мали да личи на обичну парохијску цркву. Сем тога, стручњаци да одреде од ког и каквог материјала Храм да се гради. Он не би смео да буде малих димензија и од горег материјала но што су наше старе народне задужбине. Све имати на уму, али једно је најпрече: што пре приступити изради...

Пера Поповић, архитекта, прихвата предлог и у име своје и присутних архитеката изјављује да ће они прегледати и проценити ситуацију за две недеље и да ће преко Његове Светости Патријарха, и секретара Друштва, обавестити када би се могла сазвати наредна седница.

Наредна седница одржана је под председништвом Патријарха, 11. априла 1926. На њој је прочитан и примљен Извештај техничког одбора о зидању храма Светог Саве у Београду. Прибављен је и нацрт положаја и најближе околине, на којој се има подићи Храм... На основу овог извештаја, одлучено је:
1. да се за израду скица распише конкурс у земљи, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца;
2. да конкуренти обраде скице у слободно модернизованом српско-византијском стилу (поглавито Лазарева епоха);
3. да се у замисли не штеди, а извођење да буде према новчаним средствима и у дужим периодима;
4. да се за израду скица ангажују архитекти од гласа, а који раде на Византији.
Конкурс да буде са наградама и по правилима за конкурс, а скице да буду својина Одбора.

* * *

Конкурс је објављен преко дневне штампе, као и преко званичног органа Српске патријаршије "Гласника", са следећим условима: Стечај Друштва за подизање храма Светом Сави у Београду, на Врачару, које стоји под заштитом Његовог Величанства Краља Срба, Хрвата и Словенаца, Александра Карађорђевића.

Друштво за подизање храма Светом Сави расписује стечај за израду скица за овај Храм, који треба - у исто време - да буде и народни споменик достојан имена и делања свог Првог и највећег српског Просветитеља. Храм ће се подићи у Београду на Врачару, а на већ регулационим планом одређеном месту, где је садашња црквица Светог Саве...

Поред услова детаљно постављених, одређено је да награде буду:
- Прва ... 80.000.- динара;
- Друга .. 60.000.- "
- Трећа .. 40.000.- "

Одлучено је да се по различитој цени откупи још десет скица, које стигну на конкурс, с тим што ће награђени и откупљени радови бити својина Друштва.

* * *

У трвењу које је овим поводом наступило, упокојио се Патријарх Димитрије 1930, а за Патријарха српског изабран Варнава, митрополит скопски. Новоизабрани Патријарх се одмах почео интересовати за рад Друштва и докле се дошло са остварењем идеје о подизању Спомен-храма Светог Саве. На седницама Главног одбора расправљало се како доћи до дефинитивног плана. При том су консултована стручна лица и ван Одбора како да се поступи. После ових консултација, решено је да се у Грађевинску секцију позову стручна лица са признатом репутацијом у архитектури...