Публикације

"Спомен-храм - од идеје до куполе"
Протојереј-ставрофор Милан Д. Јанковић


СВЕТИ САВА И ВЕКОВНА СРПСКА МИСАО

У одговору на питање, како изгледа дело Светог Саве у вековној српској мисли и зашто се баш њему подиже тако велики Спомен-храм, поред толиких српских храмова широм света, прелиставамо најновије научне зборнике посвећене Светом Сави и на њиховим страницама хранимо своју душу, освежавамо памћење и стичемо нова знања.

Још једном и безброј пута, коначно, схватамо да је Свети Сава био: "Православља водитељ и благочешћа учитељ, чистота Отачаства и његов просветитељ... Милостив и кротак, преподобан и незлобив, тих и разложан... Велики у трпљењу и за зло добродатљив... Јутро светло у тами несазнања... Избављење невољних, заступник угњетених, хранитељ ништих, отац сирочади, старатељ удовица... Искусан у свему, праведан и несреброљубив, милостив и дарежљив... Обновитељ државе, царева венчање, смиритељ несложних, сузбијач беснила противничког. Цркве утврђење, одгонитељ јереси..."

У исто време, Свети Сава је био онај чији "живот пада у бурно и трагично доба крсташких ратова, инвазије Арапа на хришћанске народе Средоземља и навале Монгола на руске земље. Другим речима, живео је у време пуно опасности за српски народ. Међутим, Он - као мудар кормилар српског брода кроз велике буре, успешно нас је водио, и још увек води, између сцила Запада и харидби Истока. Јер, "добро васпитан од њих (родитеља својих) и Богом научен (Свети Сава) положи добар пример своме Отачаству, те постаде велики пред Богом и испуни се Духом Светим. Још из земаљске младости своје, заволе Бога и многи у Отачаству његову заволеше Бога, подобећи се њему, и са њиме последоваше Христу од почетка и до сада се непрестано јављају изабрани Богу, један другог наткриљујући; позвани од Оца небескога теку у Царство небеско, напуњајући зборове светих и Он пред њима иде силом Христовом и духом Илијиним, и стреми Господу...", каже његов биограф Доментијан.

Зато, и после престављења његовог, "скупљаше се српски народ код моштију његових, да тражи утехе и лека, јер, мошти његове беху непресушни извор сваког племенитог надахнућа. У њима је српски народ гледао своју душу и своју савест, своју веру и своју истину, своју правду и своју слободу."

СПАЉЕЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ

После Мохачке битке, 1526. године, када је мађарска војска била потучена и Турцима отворен пут према Бечу, почело се озбиљније радити на спремању једног организованог отпора против новог освајача...

Представници Српске цркве, као наследници Светог Саве, стављају се на чело тих ослободилачких акција, он је њихов идеал и инспиратор; они у њему траже, и налазе, свога заштитника.

Срби у Банату дижу се на устанак, на чело устаника стаје епископ вршачки Теодор - Свети Теодор, док је турску војску предводио Синан-паша, велики војник, али сујеверан и врло амбициозан, страшно суров и крвожедан, камена срца и без трунке милости. Човек, ако се тако може назвати, који је страховито мрзео хришћане. По његовој наредби вршено је велико "истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, безбројна убиства и запуштења светих обитељи".

У страху да се и из Милешеве, где почиваху мошти Светог Саве, не подигне буна, свирепи Синан нареди да се свете мошти духовног оца и препородитеља српског народа, пренесу у Београд и ту спале. У том циљу је у пролеће 1594. године послао један део своје војске, која је - као казнена експедиција - изненада упала у манастир Милешеву на Велики петак, опљачкала га и попалила, неке калуђере побила, а мошти Светог Саве упртила и понела. Понела их и донела на београдско брдо Врачар и ту, 27. априла 1594. године, спалила. Спалила их са мишљу да је тиме затрпала извор моралне снаге у срцу српског православног народа, али преварили су се.

Огорчен овако свирепим злочином, непознати милешевски монах записао је: "Да се зна кад сажегоше Турци Светога Саву, Архиепископа српске и поморске земље, у Београду, и начелник беше везир Синан-паша, који бејаше пред војском...".

Овај небивао злочин нанео је тежак бол српском народу, који је тим зверским актом био дубоко погођен и увређен. Међутим, сећање на Светог Саву и његова непревазиђена дела нису могла бити спаљена. Спаљење његових светих моштију било је само још једно страдање и још једна - нова жртва за свој многонапаћени српски род. Показало се да је његово свето и нетљено тело уливало страх у кости свим непријатељима следбеника његових. Показало се да је овим - новим мучеништвом Свети Сава постао још убојитији и неумољивији када је питању наслеђе му родно.
Обједињено Светим Савом православно Српство, одлучило је да 1894. године обележи тристагодишњицу спаљења његових светих моштију на Врачару у Београду.

ПРВЕ МИСЛИ

Прве писане речи о потреби изградње Спомен-храма у част и славу Светога Саве, први је објавио Сретен Поповић, касациони судија и један од првих ученика Лицеја у Крагујевцу и Београду, који 1878. године пише: "Синан-паша кад је спалио смртне остатке Светог Саве и прах им разбацао, схваћао је јамачно замашност моралне моћи, од које се телесна увек боји и напослетку јој подлеже. То подлегање, он није предвидео; није предвидео да ће из сваког зрнца Савиног пепела понићи временом по један осветник Косова, а на Савином згаришту да ће се поносито дићи престоница независне Српске Кнежевине, средиште оне хришћанско-српске просвете којој је Свети Сава Немањић посејао тако обилно семе. И, гле, наш Свети Сава Немањић још у нас нема свога споменика! А само онај који зна ценити своје велике људе и народне проветитеље, доказује да их је заслужио." *
*(Путовање по Новој Србији, Београд - СКЗ 1950, стр.147-148)

Не би се смело рећи да се ова тако значајна мисао није појављивала и код других, али ова је, као што рекосмо, прва записана.

Други податак, до којег се дошло, јавља се већ идуће, 1879. године, када је Свети Сава први пут прослављен у слободној и независној Кнежевини Србији, и када је професор Богословије, свештеник Никола Ружичић, потоњи Епископ нишки Никанор, у свом светосавском говору у Богословији, када је набрајајући и оцењујући заслуге и доброчинства, која је Свети Сава своме Роду учинио, поставио питање: "Да ли му је за све то потомство његово благодарно у оноликој мери у коликој Он то заслужује? На такво питање, додао је Ружичић, са чистом савешћу можемо одговорити да јесте, уколико се то пређашњих времена тиче! Јер, ретко је наћи у историји света пример да се мисао и наука каквога човека толико срасла са животом и обичајима тога народа, и тако благотворно и популарно утицала на његов живот и рад, као што је случај са науком и проповеђу Светога Саве.

При овоме треба имати у виду да нема краја, ни предела српског, где се какав извор или речица, или развалина, не назива се именом Светог Саве. Нити игде има Србина, ма у ком крају земље, да не зна свога Светитеља и Просветитеља. У народу је пуно приповедака о Светом Сави у којима се Он показао и као учитељ и као тумач народни. У здравицама и молитвама Његово име се прво спомиње. То показује да, ако Му народ није могао подизати величанствене споменике и храмове - због разних политичких и других незгода - он је то радио у срцу своме, преносећи на физичку природу, тамо где је то доброчинству Светитеља достојно одговарало, особито на здраве и чисте водне изворе.

Но, то је било у доба нужде и патње народне, онда када су се и постојећи споменици црквени - предака наших - рушили и уништавали од варварског непријатеља. Али сада, али од времена нашег ослобођења, када се покретало, и покреће, питање да се јуначким и политичким мужевима споменици подижу: Да ли је покренуто питање да се овом Србину над Србима подигне какав видљив споменик, одговарајући његовом апостолском сану и достојанству?

Ово питање ми постављамо из два узрока: прво стога, што први пут данас славимо Просветитеља српског у слободној и независној Србији, а друго стога, што на овом месту са кога питамо и доликује такво питање, јер се одавде проповеда морал и наука, коју је Светитетељ наш целог свог века проповедао и препоручивао ради спасења душе своје." *
*(Никола Ружичић: Свети Сава у 1879. години, стр.93-95).

Овај предлог професора Ружичића, наставља Хроничар, био је прихваћен и ускоро је одржан један састанак у Градској касини (угао Улице Краља Петра и Кнез Михаилове) на коме је решено да се састави један одбор који ће радити на томе.

У напомени, пак, горе цитиране књиге, Ружичић пише: "Желети је да се сви остали племенити Срби с поштом и уважењем према овом, предлогу одазову, угледајући се на врлог Србина г. Саву Шоповића, овдашњег трговца, који је за подизање споменика Светитељу Сави обећао сав тврди материјал, а у име чега смо и ми напоменули добит од продаје саме наше књиге Свети Сава у 1879. години. Само дај Боже, више купаца!..."

Док је новосастављени одбор радио започети посао, у Србским новинама, бр.37, од 11. фебруара 1879, изишао је чланак (по стилу судећи, Ружичићев), под насловом: Уочи прогласа за подизање споменика Светом Сави, на згаришту где је спаљен, у којем аутор истиче: "Од Дунава до Јадранског мора, од Тисе и Саве, па до Шарпланине, нема места где Србин не живи, нити има Србина који не би знао за свога народног Свеца, за оног свог првог просветитеља и учитеља Светог Саву. Све уздање, што га је српски народ гајио у својим грудима, све што је српски народ подстицало на превелике жртве, да очува свој језик и своју народност, била му је вера. Она вера, коју је његов Свети Сава сејао Српском народу и Србину у аманет оставио. Они дивни и божанствени споменици који су под утицајем ове лепе вере, а све трудом и заузимањем Светога Саве подигнути у Србији, вековима сведоче да је наш српски Просветитељ живео и радио за Цркву и за народност српску. Стога је народ српски, кроз векове и у најчемернијим данима својим, Њега се сећао, Његово име свагда спомињао и највише од свију славио, па Га и данас, исто тако, слави.

Једино што је Србин остао дужан Њему, што је тиштало па још и данас тишти срце Србиново, то је што не беше у стању да се овом великом и заслужном мужу и добротвору српском одужимо; да Му се за толико векова одазовемо видљивим знаком благодарности - да имену и раду Његовом достојан споменик подигнемо, те да тиме још боље осведочимо своје признање према Њему, као народном трудбенику и просветитељу Српске Цркве и народа."

Одмах за овим, позвани су у име г. Митрополита неколицина одабраних грађана и чиновника београдских да саставе стални Одбор, којем ће се ова ствар предати у руке, да је својом заузетошћу и патриотским радом до краја изведе.


* * *

На жалост, изворна врела нам показују да Проглас, најављен овим чланком уопште није угледао света, јер политичке борбе и трзавице, страначка искључивост (коју и данас доживљавамо - МДЈ) и тесногрудост нису мимоишле ни Цркву и, највероватније, су биле узрок те се Одбор разишао. Онда је, истина нешто касније (1885), наступио рат са Бугарском, тако да је мисао о подизању Светосавског храма потиснута на страну. Међутим, показало се да није потиснута до краја, јер се у штампи повремено појављују чланци у којима се разматра питање на ком месту изградити Храм.

Тако је 1894. године покренуто питање обележавања тристагодишњице спаљења моштију Светог Саве. При том је дошло до полемике око тога - да ли је то било 1894. или 1895. године, јер по једнима је било 1894. а по другима 1895. године.

У међувремену, загребачки Србобран је објавио апел под насловом: Одужимо се Светом Сави: "... Кратак је рок. Још само мјесец дана, па данашњи нараштај српски ваља да покаже, колико је вриједан славних предака својих, да покаже како схвата и колико цијени свете аманете прађедовске, који нам оставише у наслеђе да се преноси с колена на колено, докле год нас траје. Још само мјесец дана, па васколика Србадија ваља да посвједочи, колико је захвална најславнијем међу славнима и најзаслужнијем међу заслужним нашим прецима. Од сад па за мјесец дана ваља нам свима показати колико смо достојни оног Србина, који је од свих Срба најближи Богу. Ваља нам посвједочити своју синовљу захвалност према светитељу и просветитељу, учитељу и првосвештенику српском - Светом Сави Немањићу. У сриједу, српскога 27. априла (а римскога 9. маја) ове 1894. године, навршава се равно триста година откако је крволок Синан-паша на Врачару више Београда спалио мошти Светог Саве..."*
*(Србобран, Загреб 22. марта (3. априла) 1894, бр.34).

Овај апел, према изворним врелима, имао је успеха. Јер, са свих страна почеле су стизати вести и одобравање да заиста тај дан треба прославити, као и предлози да не буде само нека комеморација с којом ће све ишчезнути и бити заборављено, већ да то буде манифестација, која ће све Србе покренути на светосавске акције у српском народу. Том приликом поново се покреће питање подизања Храма у част и славу Светога Саве...

* * *

Београдски листови су прихватили предлог Србобрана да се 27. априла одржи прослава тристагодишњице спаљења Светог Саве. Они су писали и о значају тога дана и заслугама Светог Саве за наш народ и нашој моралној обавези да се тога дана сетимо и прихватимо идеје и мисли светосавске. Дневни лист доноси вест да су београдски учитељи, поводом прославе одржали два састанка у Теразијској основној школи, један 27. марта, а други 31. марта 1894. године, на који су позвали и све оне, "који се интересују за ову прославу и који би желели да о томе изнесу своје мишљење".*
*(Дневни лист, Београд, бр.70, од 30.03.1894).


* * *

У исто време, наставила се полемика око године спаљења. Јер, Љубомир Ковачевић, Нићифор Дучић и Иларион Руварац су заступали мишљење да је то било 1594, а Панта Срећковић 1595. Овог последњег се држала и виша јерархија у Србији.

Већина, пак, српских листова била је за прославу 27. априла 1894. године. Тако загребачки Србобран преноси писање београдских листова и њихове предлоге под насловом Тристогодишња успомена на спаљење Светог Саве и каже: "Српски листови, а посебно Застава, Одјек, Дневни лист, Глас Црногорца и Ново доба, прихватили су мисао о свечаној прослави 300-годишњице спаљења, дана 27. априла (9. маја), те су углавном одобрили и начин прославе, који је изишао у нашем листу, закључује Србобран".


* * *

У ту сврху Одјек је предложио:

1. по свима црквама и манастирима, уочи 27. априла, да се одржи бденије, а на дан 27. свечане службе, по пропису надлежних архијереја,

2. двадесет седмог после Службе Божје свечани акт по свима школама сходно Светосавској прослави, без славског колача,

3. у Београду ванредна седница Архијерејског сабора на којој да се одлучи:
а) да се убудуће у српски календар унесе 27. априла Соженије моштеј Свјатаго Сави перваго архиепископа сербскаго;
б) да се на Врачару, где је Светитељ спаљен, од добровољних прилога и завештања подигне храм Светом Сави,
4) по свршеним школским и црквеним свечаностима, ићи са литијом у пратњи свију школа до места где је Светитељ спаљен и ту положити темељ будућем храму...

Новосадска Застава је такође пренела овај предлог Одјека за прославу Светог Саве.*
*(Нови Сад бр.61.од 17.04.1894)


* * *

Црквени фактори су се позивали на изворе који су говорили да је Свети Сава спаљен 1595. године па су одлагали прославу; државни фактори су се пак позивали на црквене представнике,"које не треба заобилазити". За овим се повела и Црна Гора, те је и тамо прослава одложена...

Али, и поред тога, прослава у Београду је ипак одржана. Одржали су је великошколци на иницијативу дружина Побратимство и Даничић. Певачки хор Обилић отпевао је химну Светом Сави. Студент Милан Косић говорио је о животу и раду Светог Саве, а Јеремија Живановић је рецитовао своју песму У спомен Светог Саве, испевану нарочито за овај дан.*
*(Застава, Нови Сад, бр.70 од 04.05.1894).

Застава је, у међувремену, донела вести о овој прослави у Новом Саду, Панчеву, Земуну, Кикинди, Карловцима и Краљевцима, укључујући и прославу у Београду, на Великој школи, где је певао Обилић, а уз гусле гудео књижевник Јанко Веселиновић. *
*(Исто, бр.67. од 29.04.1894)

* * *

Загребачки Србобран, 27. априла, доноси два уводника: Пепелу Светог Саве и Луча са Врачара. Оба чланка, према тврђењу Хроничара, написана су са пуно љубави и топлине према делу и значају Светога Саве. Тако да се порука Луча са Врачара завршава речима:"Зато 300-годишњица спаљења Светог Саве нека даје новога живота оној лучи, која тиња у српском народу и у коју је са Врачара уливено свето уље. Јер, у Сријему нас поназаренише, у Крајини полатинише, у Банату повлашише, у Србији пофармасонише и поабедарише, у Босни понемчише, у Поганцу поунијатише, у Барањи помађарише, у Старој Србији поарнаутише, у Македонији побугарише. А све стога што живимо као Стеван и Вукан, прије него што их је Свети Сава помирио, што збор зборимо као господа код Грачанице цркве.*
*(Србобран од 27.04.1894)

* * *

Догодило се да је ова прослава 1894. ипак дала подстреха појединим људима да поново покрену мисао о подизању Храма у част Светог Саве. Као рефлексија овог размишљања у Србобрану се појављује допис из Београда, под насловом Храм Светог Саве, у којем, између осталог читамо:

"Ако икоји народ, то Српски народ има заиста разлога да се дичи и поноси својим славним... мислиоцима, државницима и светитељима... И ако је икоме требало да подигне споменик благодарности, ... то је онај који беше кадар да улије у српска срца онај животворни балсам, који својом божанском силином и огњем загрева српске груди и челичи их против свију угњетача и најезда и који усади у српска срца прадедовску веру и јеванђелску љубав према роду и отаџбини, према Цркви и Православљу. Те велике чињенице одржале су Српство и очувале да не потоне у море латинства и турства, који су га били са свију страна опколили..."


* * *

Симпатије са којима је примљена прослава 300-годишњице на Великој школи, затим писање штампе о прослави у: Сремским Карловцима, Новом Саду, Панчеву, Загребу, Пешти, Бечу, Грацу, и готово у свим српским местима Војводине, Босне, Славоније, Лике, Крајине, утицало је те су надлежни у Београду одлучили да се прослава одржи у Београду 27. априла идуће, 1895, године. Лист Мир, полузванични орган Цркве, навео је цитате летописа и синаксара који су указивали да је спаљење моштију Светог Саве било 1895. године и тиме се правдало одлагање прославе од 1894. на 1895. годину...

У том циљу састављен је Привремени одбор од угледних грађана, на челу са Митрополитом српским Михаилом. Одмах се стало на становиште да Храм у славу и част Светога Саве буде репрезентативан, како би својом величином и лепотом достојно одговарао величини и значају Светог Саве за хришћанство у нашем народу и његов значај за историјско уздизање и процват наше државе и народне културе.

Али, како за такав Храм тада није било финансијских средстава, одлучено је да се за прославу подигне најскромнији Храм који ће служити док се не прикупе средства и не реше друга питања везана за подизање једне репрезентативне грађевине...

До овога се дошло тек 10. априла 1895, када су и почели грађевиски радови, јер било је потребно да црква буде завршена и освећена 27. априла, на дан спаљења моштију Светог Саве...