Од црквено словенске речи вертеп, што значи пећина, добили су назив вертепи или вертепаши. Они иду од куће до куће, честитају празник и певају песме о Христовом рођењу. Обучени су скромно, као и сви пастири, и тако имитирају јеванђељске пастире.

Једна црквена богослужбена песма, која се пева на вечерњем богослужењу уочи рођења Господа Исуса Христа, каже да је новорођени Младенац дариван различитим даровима:


небо је даровало – звезду, земља – пећину, мудраци – дарове, анђели – песму, пустиња – јасле, пастири – чудо, а целокупно чевечанство – Богородицу.


Дакле, свако је дао оно најлепше и најважније што је имао.

Пастири дарују чудо. Они, уствари, преносе и објављују оно што су чули и видели: песму анђела, долазак мудраца, појаву звезде. Пастири и данас, путем обредних песама и игара које се изводе и певају на Божић, објављују чудо, рођење Богомладенца, чудо којим су људски род и цела васељена уздигнути до Божанских висина.

Некада су вертепаши ишли широм Србије. После Другог светског рата комунистичка власт је забранила овај обичај. Данас се он обнавља.

Зоран Радовановић се потрудио да пронађе људе који се још увек сећају ових песама, да их запише и спасе од потпуног заборава, као и да обнови овај обичај.