РЕЧ ДУШАНА ЧКРЕБИЋА ПРИЛИКОМ
ДОДЕЛЕ ОДЛИКОВАЊА


Ваше Високо преосвештенство господине Митрополите, Даме и господо,

веома сам почашћен одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ да ми се додели највиши орден у СПЦ - Орден Светога Саве I реда. Захваљујем се његовој Светости као и члановима Светог Архијерејског Сабора и Светог Синода.

На јавним и високим државним функцијама провео сам скоро 30 година, а са проблемима СПЦ почео сам интензивно да се бавим од 1974. године, када сам био изабран за председника Извршног Већа односно Владе Републике Србије. Најкраће речено, настојао сам да у ондашњем систему и условима који су постојали, учиним за СПЦ што је могуће више.

Било је много проблема и СПЦ је била у огромним тешкоћама после II светског рата. У тесној сарадњи са почившим Патријархом Г. Германом и другим архијерејима СПЦ, настојао сам у државно име, да учинимо што је могуће више како би олакшали њен, не само материјални положај, већ пре свега променити однос према њој.

Наравно, сви одмах помислимо на Храм Св. Саве и скидање забране за даљу градњу. Овај проблем дуго сам носио у себи и доживљавао као велику неправду према српском народу. За мене то и није било толико верско, колико цивилизацијско питање, које је мучило и мене као и вас. А ја сам се још налазио на оној страни која је могла да га реши, да је то стварно и желела. И оног тренутка када сам осетио да ја то могу да променим, ја сам то и учинио.

Осећао сам да није добро да држава омета СПЦ да реализује један свој наум и завет који датира с краја XIX века, чинећи тиме неправду скоро 10 милиона Срба у њој и бар 2-3 милиона у расејању.

Пре свега то, за ту власт није било добро. Не желећи ништа да претерујем ако кажем да се тиме спасила част бар генерације која је Други светски рат дочекала у школским клупама, међу којима сам и сам био.

Благодаран сам почившем Патријарху г. Герману и архијерејима СПЦ који су у тим временима били око њега, од којих већина није више у животу, а који су и мени али и нама шире, помогли, да се усправимо и да донесемо праву одлуку.

Али не бих могао ово да завршим а да се не захвалим Митрополиту загребачком и целе Италије господину Јовану, и епископу нишком Иринеју који су у време доношења те одлуке били у Светом Синоду (да поменем уз то и почивше Архијереје жичког Стефана и шумадијског Саву), као и Архиепископу Амфилохију, епископу шабачком Лаврентију и бачком Иринеју, који су свесрдно помагали реализацију овог пројекта уносећи у њега своју вољу, енергију и разумевање.

Дубоко се клањам сенима и успомени на све архијереје СПЦ који су у међувремену преминули, а са којима сам практично 16 година непрекидно сарађивао представљајући Србију као државу.

Захвалан сам почившем протомајстору професору Бранку Пешићу као и садашњем протонеимару професору доктору Војиславу Миловановићу, који нису пропустили ни једну прилику, а да не истакну значај ове одлуке, времена у коме је донета, увек помињујући име моје маленкости, за разлику од оних који су прелазили преко тога.

Радостан сам што је то урађено тада, не чекајући промену друштвеног система, јер је за тих 15 година Храм изграђен.

Данас је Врачарски плато са Храмом најлепши кутак у граду, стециште грађана, деце и верујућих људи и читав комплекс са Храмом и око њега представља понос Београда и свих нас грађана Србије, као и СПЦ.

Уверен сам да је почивши патријарх српски Њ. Светост господин Герман могао мирно и задовољно да напусти овоземаљски свет, поносна и ведра чела, јер је успео да дa велики допринос обнови СПЦ после II Св. рата, да настави градњу Храма Св. Саве и да изгради нови Богословски факултет поред небројено других ствари значајних за СПЦ. Радостан сам што сам по нечему у томе, њему и СПЦ, и ја макар мало и скромно допринео.

Ето, већ се 17 година под будним оком Његове Светости патријарха српског Господина Павла и свих Архијереја СПЦ ради на довршавању Храма Светог Саве, највећег у СПЦ, и међу највећим у свету, уз помоћ верника у земљи и расејању, уз помоћ наше Цркве и уз помоћ државе Србије у мери наших могућности.

И пред сам крај ове своје речи, да кажем и следеће: Као дечак од 11 година, 15. августа 1938. године, у манастиру Жичи присуствовао сам светој литургији на годишњицу од смрти патријарха Српског господина Варнаве Росића, коју су чинодејствовали, поред епископа жичког господина Николаја, и епископ далматински Иринеј и браничевски Венијамин, уз асистенцију већег броја свештеника и ђакона.

Епископ Николај се својом проповеди обрати присутнима, и поред осталог рекао: "Енглези се поносе својом флотом, Немци својом филозофијом, Французи својом литературом, Италијани својом уметношћу. Сваки народ има понешто чиме се поноси. А чиме се ми Срби поносимо? Ја мислим да се ми поносимо својим светињама. Величанствене наше светиње, наша историјска страдања, наше задужбине, наше средњовековне цркве обогатише наш народ чиме се он и данас поноси... Ми, Срби, никада нисмо побеђивали ни јачим оружјем, ни многобројном војском, ми смо побеђивали зато што смо били духовно и морално боље наоружани..."

Могао бих рећи да су ове речи епископа Николаја, што се нас Срба тиче, изговорене „за вечност“ и имају универзални значај.

Ето, да у том контексту кажем да је и Храм Светог Саве наша светиња данашњег времена и модерне српске државе и Српске православне цркве. На крају, још једном се захваљујем Његовој Светости патријарху српском Господину Павлу, желећи од свег срца његово оздрављење.

Вама, ваше Преосвештенство, господине Анфилохије, што сам овај високи орден примио из Ваших руку, као и свим архијерејима СПЦ који ме нису заборавили и који су ми, ценећи мој рад, доделили Орден Светог Саве.

Хвала Вама и свима који сте ме својим присуством удостојили својом пажњом.

Честитам Вам свима наилазећи Божић, и Нову Годину уз најлепше жеље.



Душан Чкребић

У Београду, 29.12.2007. године