Сегмент из књиге о изградњи Светосавског Храма:
„Од идеје до куполе“
Аутор: отац Милан Јанковић


(...)

ВРЕМЕ ЈЕ САЗРЕЛО

Догодило се да је овај разговор био последњи у низу оних који ни после 25 година - вапаја и мољења - нису донели ништа ново, када је било у питању довршење изградње Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Дочекала се тако и 1984. година и у њој избор Душана Чкребића за председника Председништва Србије, иначе, великог поштоваоца блаженопочившег Патријарха Германа. У жељи да се виде, новоизабрани Председник је позвао Његову Светост да му, заједно са члановима светог архијерејског синода (Митрополит загребачко-љубљански Јован, епископи: Жички Стефан, Шумадијски Сава и Нишки Иринеј), буде гост на ручку, 19. јуна 1984. године, у Ботићевој улици број 8.

Спремајући се за овај сусрет, Свјатјејши Патријарх је рекао: "Све досадашње разговоре почињао сам са питањем довршења Спомен-храма, сада ћу то да оставим за крај". Међутим, није издржао, јер у току разговора од планираних 11, ово је узео као друго, рекавши: "Довршење храма Светог Саве је, исто тако, важно питање о којем би смо желели овде да разговарамо. Јер, сматрамо да је време сазрело да Ви то нама одобрите. Надамо се да више нећемо остати само на разговору. Ред је, ваљда, да и Београд има репрезентативан храм посвећен Светом Сави". У прилог тога, Епископ Сава каже: "Ја сам ових дана био на Криту и отуда сам Његовој Светости донео фотографију новоподигнутог Православног храма у Пољској, чији ће један - од три олтара - бити посвећен нашем Светом Сави. Зато, сматрамо да би, одобрењем довршења храма Светог Саве на Врачару био тренутно најдипломатскији потез Српске владе и највеће признање Његовој Светости, за двадесетшестогодишње руковођење српском православном црквом".

Душан Чкребић ће на ово: "Ви сте то, Ваша Светости, покретали више пута. Ми данас можемо о томе да разговарамо. Јер, ради се о цркви која је почета да се зида пре рата. Зашто да то буде и остане рушевина? Што се разговора тиче, ја јесам да се о томе разговара, ми смо о томе мало и разговарали и мислимо да се још може разговарати. Разговарано је на нивоу Града (Београда). Они мисле исто овако. Начелно смо за конкретне разговоре на нивоу Републике и Града. Срећна је околност што је председник Града архитекта. Сматрамо да ћемо наћи заједнички језик, а Српска православна црква ће проценити своје финансијске и друге могућности."

Епископ Сава, у вези с тим, каже: "Ми бисмо само молили да то буде што пре. Живи сам сведок свих настојања Његове Светости колико се трудио око тога. Колико пута ме (као Викара) само слао, ваљда сваких 20 дана. Иди овде, иди онде, све док није успео да се то очисти и очишћено је. Зато, нека то сада буде награда Његовој Светости."

"Ми ценимо те напоре Српске православне цркве, а посебно Његове Светости", истакао је Председник Чкребић и додао: "Мислим, само да у овом тренутку, ни нама ни вама не иде у рачун да се то удари на велика звона, једноставно треба наставити са градњом. Толико за сада. Позитиван однос, значи, постоји. Остало ћемо видети. Сада предстоје урбанистичко-технички услови, начелно смо и даље отворени за разговоре, треба их само наставити и на осталим нивоима. "То је корак унапред, зато, са захвалношћу, узимамо на знање", узвикнуо је радосно Његова Светост.

Била је то радост која се не може описати. Показало се да је време ипак сазрело и да "Бог посленику даје махове".

ПРИСТУПАЊЕ ПОСЛУ

Крај овог разговора дочекан је са великом радошћу. Јер, био је то крај Патријарховом ходу по мукама од председника до председника Републике Србије, од председника до председника Извршног већа (Владе) Србије, од председника до председника града Београда. Крај неуспешно вођеним разговорима и прављењу комбинација, после којих се увек остајало на истом. Крај разговорима од којих је сваки почињао испочетка и завршавао се исто као и онај претходни. Крај причама: "Наш Патријарх и не мисли о довршењу храма Светог Саве. Њега то не интересује". Жао ми је што многи они који су овако говорили неће бити у ситуацији да прочитају шта је Патријарх Герман све радио и колико је труда уложио да доживи радост 19. јуна 1984. године.

Радовао се, али инсистирао да се о томе ћути. Живео је у страху да се ствар не искомпликује, јер знало се да у руководству Србије не мисле сви као Душан Чкребић. Упорно је чекао проверу датог обећања. У том чекању, дошло је до једног новог сусрета, крајем трећег тромесечја 1984, када је у посету Српској цркви дошао Патријарх московски и целе Русије Пимен. На пријему у његову част, Председник Чкребић је у једном тренутку упитао Патријарха Германа: "Ваша Светости, како напредујете са припремама за наставак изградње"? "Па, нама је Господин председник нешто обећао, надамо се да се није предомислио, за остало ћемо се старати", одговорио је Патријарх, а Чкребић - кроз осмех - узвратио: "Таман посла!".

Тек после тога Патријарх је благословио да се "Православљу", новинама Српске патријаршије у Београду, од 15. новембра 1984, објави текст, под насловом Започети храм Светог Саве на Врачару чека своје довршење, који је имао поднаслове: "Хоће ли се испунити очекивања Српског Патријарха?" и: "Да ли ће, и како, ово схватити духовна деца Светога Саве?"

* * *

Инспирисан речима црквене песме посвећене Светом Сави: "Црква Твоја велика као Божанствени рај види се..." Патријарх Герман, као 43. наследник и чувар престола Светога Саве, пренео је своје одушевљење на своје сараднике и многе друге.

ПРИПРЕМЕ ЗА СВЕЧАНОСТ

У међувремену је Свети архијерејски синод одлучио да редовно заседање Светог архијерејског сабора почне 10. маја 1985. године, у Патријаршијском двору у Београду. Други и трећи став ове одлуке гласили су: "О овоме известити све епархијске архијереје и умолити их да изволе доћи на ово заседање.

Овом свечаношћу требало је обележити: 390-годишњицу спаљења моштију Светог Саве, 90-годишњицу освећења мале Спомен-цркве, и 50-годишњицу почетка изградње велелепног Спомен-храма, на чији наставак се тако дуго чекало. А, уз све то, требало је осветити обесвећене зидове и положити нову повељу.

ТОКОВИ ПРИПРЕМА

Радости коју су доносила реаговања са свих страна овоземаљске кугле, треба додати и радост коју је изазвала чињеница што је тих дана куцнуо први крамп на простору започетог Спомен-храма.

(...)