Хронологија догађаја 2003. године

15.03.2003.
Више стотина хиљада грађана опростило се од премијера Зорана Ђинђића


Од раних јутарњих сати се на Светосавски плато сливало хиљаде људи у намери да ода последњу пошту српском премијеру Зорану Ђинђићу и присуствују опелу у Храму светог Саве. Ред грађана са свећама и цвећем у рукама, протезао се готово до Славије. Они који нису успели да дођу до Храма палили су свеће и остављали букете цвећа на сваком комаду слободног простора.

Унутар светиње, на централном делу испред олтара, од 10 сати био је изложен ковчег са посмртним остацима премијера Србије, окружен бројним венцима, прекривен српском тробојком. Крај одра се налазио велики крст. Молитва за покој душе Зорана Ђинђића прво је опело служено у Спомен-храму Светог Саве на Врачару.

Сенима покојног премијера око 11.15 часова поклонили су се бројни великодостојници Српске православне цркве, које је предводио Његова Светост Патријарх српски Господин Павле.
С десне стране одра, скрхана болом, стајала је породица убијеног премијера Ђинђића - супруга Ружица, ћерка Јована, син Лука, мајка Мила, родбина… Око њих - највиши државни и републички функционери, чланови Владе Србије, Ђинђићеви пријатељи… Наспрам најближих стајали су шефови држава или влада из света, министри, представници дипломатског кора, војни аташеи…
У олтарском делу, великодостојници Српске православне цркве почели су опело, одајући тако највећу православну почаст човеку који је био на челу Друштва за довршетак изградње храма Светог Саве и који се свесрдно залагао да се ускоро заврши највећи национални пројекат. Опело је пратио црквени хор.
У муклој тишини, крај Премијеровог одра последњу почаст одавали су његови најближи сарадници и пријатељи - председник државне заједнице Србија и Црна Гора Светозар Маровић, премијер Црне Горе Мило Ђукановић, генерали Војске Србије и Црне Горе Бранко Крга, Владимир Лазаревић и Момчило Петровић, потпредседници Владе Србије Небојша Човић, Душан Михајловић, Јожеф Каса, Миодраг Исаков, Жарко Кораћ, министар правде Владан Батић, припадници гардијске јединице Војске Србије и Црне Горе…
Са свећама и сликама премијера Ђинђића, неколико хиљада грађана у храму и око њега немо је стајало.
Опраштајаћи се од премијера Ђинђића у име Српске православне цркве, Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије (Радовић) је нагласио да је пре Зорана Ђинђића на овом месту почивао једино обезглављени великомученик косовски Лазар који је оставио иза себе поруку своме и сваком земаљском народу - земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека.
Уз звуке свих 49 звона светосавског храма и "Вјечнаја памјат" Зорану Ђинђићу, ковчег с премијером Ђинђићем из светосавског храма изнели су Зоран Живковић, Борис Тадић и Чедомир Јовановић, потпредседници ДС, Владимир Поповић из прес Бироа Владе Србије, премијеров кум Драгољуб Марковић и његов пријатељ Миодраг Костић.
Премијер Србије др Зоран Ђинђић сахрањен је јуче у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, уз највише државне, црквене и војне почасти.

Високи државници одају пошту Премијеру

 
БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА МИТРОПОЛИТА
ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ ГОСПОДИНА АМФИЛОХИЈА
НА ОПЕЛУ ДР ЗОРАНУ ЂИНЂИЋУ, У ХРАМУ СВЕТОГ САВЕ У БЕОГРАДУ


У име Оца и Сина и Светог Духа!
"Свет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној!" - то су речи, браћо и тужни зборе, Пјесника Његоша које нам навиру на ум овдје над одром једне такве благородне душе Зорана Ђинђића, пострадалог председника Владе Србије. Те ријечи нам утолико прије долазе на ум, што се налазимо у Храму који израста из спаљених моштију и мученичког праха највећег просветитеља српског народа Светог Саве.

На овом мјесту, у овом Храму, прије Зорана, почивао је једино онај који је оставио поруку своме и сваком земаљском народу: "Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довијека!" То је био обезглављени Великомученик косовски Лазар. Опраштамо се овдје данас од др Зорана Ђинђића, у близини шанца и споменика Вожда Карађорђа чија глава је такође, посјечена као и Зоранова.

По оној народној пословици: свака рана је поред срца, а ова Зоранова је посред срца, како његове мајке Миле, супруге Ружице, и дјеце Луке и Јоване, тако и цијелога народа.

Зоран Ђинђић ће остати запамћен по тој рани од будућих покољења, али и по још много чему. Првенствено што је у моменту најдубљег понижења свога народа на обреновићевски начин испружио руку братског мира и помирења Европи и свијету. У моменту када се још увијек стотине хиљада његовог народа налазе у прогонству са својих вјековних огњишта, у дому без дома, у земљи без земље, у отаџбини без отаџбине; у тренутку кад над главом његовог народа још увијек виси мач пилатовске правде, Зоран Ђинђић је покренуо обнову народног крвотока, унапређење друштвеног и социјалног живота, државног заједништва између Србије и Црне Горе, успостављање покиданих веза са свијетом. Но, авај, уби га братомржња, кратковида и слијепа која превиђа вјечну истину да: "Ко се мача маши од мача ће и погинути".

Рана Зорана Ђинђића, невине сузе његове дјеце Луке и Јоване, и свих невино пострадалих у ратним несрећама новијег времена код нас и у свијету опомињу и подсјећају све људе и народе који још имају разума и памети, а на првом мјесту његов народ: доста је било братомржње, братоубистава и рата. Свако убиство је братоубиство, од оног првог Каиновог до овог Зорановог. Зло никоме и мржња ником добра не доноси. Рат никоме није брат.

Оно по чему ће још несумљиво памтити овај народ Зорана Ђинђића јесте његова брига и старање за завршетак овога завјетног Храма српског народа из кога га испраћамо у безобалну вјечност божанске тајне, тамо где нема туге ни уздаха, но гдје је живот бесконачни. Схватио је Зоран Ђинђић да без Храма као богочовјечне мјере људског достојанства нема и не може бити истинске будућности и свеукупне обнове народног живота као ни обнове живота свих људи и свих земаљских народа. Зато он, ево, и својим опелом у Храму Светога Саве уграђује себе и своју дубоку рану у њега, најдрагоценије што је било и што је имао.

Помолимо се, зато, Христу Богу, Господару живота и смрти, да својом свјецелебном голготском раном и вјечном љубављу зацјели и рану Зоранову, да утјеши његову мајку, супругу и дјецу, да охрабри и укрјепи вјеру и наду и братску љубав у његовом народу. Чуо сам да је Зоран, приликом посјете Светом Граду Јерусалиму, сатима чекао да би се дотакао и да би цјеливао Гроб Христов и у њему, управо ту саможртвену, голготску љубав Христову! Помолимо се, још једном, да Господ Свемилостиви избави народ овај од опаке братомржње, да како њега, тако и све земаљске народе обасја својим вечним миром, истином и љубављу.
Амин! Бог да му душу прости!